Настављамо са одломцима из књиге Перице Ђаковића „Христос се роди“ (збирка питања и одговора из бројних интервјуа које је Ђаковић, у више наврата, радио са блазенопочившим Митрополитом Амфилохијем, уочи божићних празника)
Да испричам, рецимо: негдје је то било 1951/52. г, мој отац Ћиро, заједно са нама дјецом, синовима његовим, а седам нас је синова и двије шћери који су остали у животу, иде сваке године на Причешће за Теодорову суботу. Строги пост, прве недеље поста… И ми идемо тамо за Причешће, ја већ у осмогодишњој школи, а она је ту, у манастиру Морачи. Знам какав је однос наставника према томе што ми идемо у цркву, па покушавам да се сакријем, да ме не виде.
Али… Видјели ме. И шта? И нијеси могао да се сакријеш. Преко пута је била и полиција, а ту су и становали неки од наставника… Идућег дана, у понедељак, разредни старјешина, не морам ни да му поменем име, пита ко је био у цркви јуче. А било нас је двоје. Била је једна Шћепановићка из Роваца, и био сам ја. Она, сирота, уплашила се, а морам да признам, ни мени није једноставно. Али, устајем…. Кажем: „Ја сам био”. А он онда почиње да ме грди: „Како ти, Титов пионир, како си то себи дозволио!?” И не стаје…
Нема предаха, ваздуха не узима. Наставник је бар онда био као бог… А и дјеца, као дјеца, почела и дјеца да ми се смију, а мени тешко. Морам да признам, није ми било лако. Натјерао ми је сузе, а он видио, сиромах, да је претјерао, па послије дјеци објашњава како нијесам ја крив, како је крив мој отац, како ћу ја кад порастем схватити да је Црква пропала, да више нема Бога… А мени, мени још теже, до суза… И шта се све догодило, да не дуљим причу…
Кад сам се вратио са студија са докторатом, прошавши читаву Европу, питам једног свог зета, који је такође био наставник у манастиру Морачи, шта је са тим и тим човјеком? Он каже – жив је, наставник је негдје у Љешанској нахији… Рекох зету: „Молим те, поздрави га! И кажи му да сам благодарећи њему данас то што јесам!”
****
Ја сам већ и у својој божићној поруци казао како га видим и у ком духу. Видим га, дакле, у нашој подијељености која је катастрофална, и која се форсира из дана у дан. И зато, као митрополит црногорски, као насљедник Светога Петра и Петра Ловћенског Тајновидца, ја не могу друго да урадим него да позовем сву браћу, а сви смо овдје браћа и рођаци и пријатељи и кумови, да позовем и све људе управо на мир, и на љубав, и на помирење, које је једино спасоносно у овом тренутку. Црној Гори једино је спасоносна управо та братска слога, то помирење, божићно мирбожање. И не само формално, споља, него истински – и срцем и душом. И праштање узајамно! И цјеливање свих оних који су у прошлости, на било који начин, али часно, уградили свој живот у судбину Црне Горе. Од времена великих митрополита, па ево до наших времена.
Данас нам треба, више но икада, тај мир то неповампиравање и одбацивање мржње, духа братоубилаштва и богоубилаштва. Тај дух богоубилаштва повампирује и дух братоубилаштва, који је, примјера окрутнога ради, у Другом свјетском рату породио толика злодјела. Историја је то за вјечност записала. То што се догодило било је у мутно и смутно ратно вријеме. Али данас, данас је макар неки спољашни мир који влада, ако је и привидан мир. То треба искористити. И, с обзиром на то да нас је историја бар нечему научила, ми смо призвани, ми овдје и сви широм Европе, и сви широм свијета, да на људској, братској љубави, на богољубљу и братољубљу, на праштању узајамном и помирењу, градимо будућност свих земаљских народа, па и Црне Горе и Црногораца. Само се на томе може саградити будућност – једина и права.
****
Без Светог Саве, рекосте, нема Црне Горе. А без Капеле на Ловћену?
Апсолутно не! Без тих светиња Црна Гора није Црна Гора! Али… Црна Гора је кренула у бездан, у провалију рушењем цркве на Ловћену. Ту је изгубила контролу над самом собом и сурвала се. И још избацити Светог Саву из школа!? Кукала нам мајка!
Рушење Капеле је изазвало ране у души, најгоре ране, у свакој души црногорској, не монтенегринској, него црногорској. Тако и одрицање од Светог Саве, од светосавља, то је удар на све свето у Црној Гори, у Црној Гори светих Немањића и Петровића, Црној Гори овјенчаној светињама. Е, да бисмо могли да зацијелимо те дубоке ране у бићу Црне Горе и Црногораца, морамо вратити Светога Саву у школе и Капелу на Ловћен. Апсолутно! Нема нам другога излаза! И све дотле док се то не врати, кукала нам мајка! Ево, ја сам то и обећао мојим Цетињанима, добрим, први ћу ја да узмем онај један камен па да га носим на Ловћен, а онда они за мном… Сви, сви Цетињани! И Његуши! Они су најодговорнији, бојим се, и за рушење цркве на Ловћену и гажење завјештања Светог Петра Ловћенског Тајновидца. Урадили су то опет из некакве љубави према њему, и нико то не доводи у питање. Али, ако некога волиш, воли га онаквог какав он јесте и воли у њему оно што је он био, а не подмећући му себе као своје кукавичје јаје, да! То се у ствари догодило на Ловћену.
Нека маузолеј стоји, он је свједочанство једног времена и једног типа љубави према Светом Петру. Ја сам се први пут попео на Ловћен послије шездесет и прве године, јер нисам могао, због благослова мога оца, да се пењем на Ловћен. Увијек држим парастос и помен Светом Петру на Ивановим коритима, али горе се нисам никад пео. Те прилике када сам био, ишао сам само да видим има ли мјеста да се врати Капела.
Има, апсолутно! Чим се изађе из онога стравичнога тунела који је расјекао утробу Ловћена, а то је јединствени случај на свијету да је таква света планина, која је у бићу једнога народа, осакаћена тунелима и оним чудима… И одмах горе, кад се изађе, има дивно мјесто, прије маузолеја, за Капелу. Нека маузолеј остане тамо гдје је, са својим каријатидама.
Наравно, прије тога, треба да буде враћен сваки камен од црквице да би она била онаква каква је била до 1916. г. А таква је она била и 1925. г, истовјетна. И када се врати та капела у свом својем светом стању, и у њу када се врати Петар II, ја ћу бити пресрећан. И не само ја, него васколика Црна Гора, и сви они којима је та светиња у души, а није их мали број. И почеће да се враћају Црногорци једни другима. Брат брату да се враћа. Неће за овај Божић, али ја се надам, у Бога се уздам, да ће се то ускоро догодити. Дај Боже!
Да, то је начин да и ми данас своју располућену заједницу преобразимо у братско заједништво, у ту љубав свебратску, и да и нашу Црну Гору и све њене грађане, без обзира на то како се они опредјељују национално или политички, и све оне на власти и у опозицији, усмјеримо на мир и љепоту заједничког живљења.
Извор: Одломак из књиге Перице Ђаковића „Христос се роди“
