Боли ли помесну Цркву кад јој насилно и обноћ промене њен исконски и столећима крепљени идентитет? И те како, јер као што верни народ кроз литургијско сабрање постаје Црква Христова, тако и Црква упија верујуће биће баш оног народа који сабире, почиње на њега да личи. Потраје ли њено отуђење, она, присилно оденута у ново рухо, таман као и човек – конвертит, неће више моћи ни тамо ни овамо него ће, довека несрећна, остати на пола пута.
И српска Црква у Горњем Винарцу надомак Косовске Митровице, посвећена, како стоји у тексту Епархије рашко-призренске, „Животворном источнику“ отета је и проглашена католичком. Која је следећа? И треба ли се чудити, кад пристали смо на узмак, срамну завјетрину? Епархија рашко-призренска ће, као и досад, у вери и нади да ће правда остати на Давидовој страни, водити борбу с Голијатом. А држава? Непосредно након парламентарних избора председник нам саопшти да је спреман на даље уступке. Његов посилни јуче је један већ обелоданио. „За добро Срба“ – рече.
Мештани оближњег Сувог Дола приповедају да су у црквицу, по њиховом казивању посвећену Видовдану, на тај дан одлазили све до потоњег погрома 1999. године. Цркву су у међувремену многи заборавили, па су новији подаци који се могу наћи у литератури о њој сведени на једну једину реченицу у којој се помиње као рушевина, иако се издалека може видети да се и даље „бели“ на узвишици изнад села.
Срби у Горње Винарце више не навраћају, одвећ је ризично – кажу. После вишедневне потраге за возачем, појавио се храбри таксиста Јован који је пристао да ме повезе до Цркве Самотнице. Како смо стрмим путем стигли пред Цркву, из простране куће подигнуте уз саму светињу појавио се радознали домаћин којег ће Јован, добар познавалац албанског језика, настојати да „заговори“ док, макар на брзину, не утврдим у каквом је стању Црква. Мој страх да ћу је затећи опрљану или претворену у стају показао се, на срећу, неоснованим. Простор око лепе „Старице“ патинастих и прилично оронулих, али још увек држећих зидова био је чист, а њена унутрашњост је тог 4. фебруара 2021. такође била чиста и сува. Није била ни сасвим сама; походила ју је једна ласта која беше свила гнездо на унутрашњој страни олтарског зида. То што још увек није срушена, ретки који понешто знају о Цркви објашњавају страхом мештана, пошто је оне који су насртали на њу стизала Божја казна. А о насртању на њу сведоче извештаји тадашњег епископа и будућег патријарха Павла који описује грубо скрнављење Цркве 1972. године. У безуспешним вапајима упућеним наведене године Светом архијерејском синоду, епископ Павле, након што је примио извештај митровачког пароха Владимира Поповића, између осталог, пише: „Демолирана је сасвим стара црквица у селу Винарцу код Косовске Митровице. Најпре су непознати злочинци открили кров и унутра набацали којекакве отпатке – смеће. Верни цркву очисте, поправе кров и врата још боље учврсте. Но злочинци онда развале и однесу врата, и цркви поломе и униште све столове, чираке и кандила. Надлежни свештеник се жалио милицији, но безуспешно.“ Помињање црквеног инвентара, укључујући чираке и кандила, говори о томе да је Црква пре педесет година, и поред свих невоља, била колико-толико „активна“. Ако је вандали и поштеде, прибојавам се да ће време учинити своје. Крајње је време да јој стручњаци Завода за заштиту споменика припомогну како се не би сама урушила – помишљала сам кад год бих је се сетила током последње три године.
И нико јој није помогао. Да су стручњаци на њу обратили пажњу и да смо је организовано походили барем једном годишње, Црква не би доживела да јој варварин привија љуту траву на љуту рану, да чепа по њеном животворном олтару. Јер, сведоци смо да најпре отимају оне које ретко ко или нико не обилази.
Уз Цркву у Горњем Винарцу несумњиво је постојало и старо српско гробље. Да ли је ишта од њега остало тог фебруарског јутра 2021. не стигох да проверим. Новије, малено српско гробље при реци подно села потпуно је уништено. Све надгробне плоче су срушене и покрадене. Остао је само један „наглавачке“ срушени споменик.
