Драган Стојковић је као селектор нанизао сјајне резултате, одвео репрезентацију на Светско првенство и увео је у елитну дивизију Лиге европских нација. И не само то – унео је Пикси нови оптимизам у наш фудбал и вратио многима веру у државни тим, пре свега због нападачког фудбала који је наметнуо и који му је у крви од играчких дана, када је играо за гол више
(Фото: НишКафе)
Успешан поход репрезентације Србије кроз квалификације за Светско првенство у Катару остаће упамћено по головима Александра Митровића – “Митрогола”, асистенцијама Душана Тадића, разиграности Душана Влаховића и Филипа Костића, новим играчким откровењима, нападачкој игри, великој борбености, али свега тога не би било, сложиће се већина фудбалских стручњака, а посебно навијача, да на селекторској позицији није од марта прошле године Драган Стојковић Пикси. Са ауром великог играча и, у односу на то, скромним тренерским педигреом, преузео је у марту прошле године функцију у разваљеном Фудбалском савезу Србије и наследио репрезентацију која није успела да се пласира на Европско првенство. Без обзира на то што је имао подршку јавности, мало ко је тада помислио да ћемо ове јесени играти на највећем фудбалском такмичењу и, поред тога, ући у прву дивизију Лиге нација.
Највећи оптимиста био је управо Стојковић – веровао је да ћемо у групи са сјајном екипом Португала и увек тврдим Ирцима бити први и није размишљао о баражу, а веровао је и у поставку игре коју је са својим сарадницима наметнуо од првог дана. Србија је квалификације прошла без пораза оставивши Португалце да се зноје у баражу, а у једној од група Б дивизије европске Лиге нација такође је освојила прво место и обезбедила не само пласман у елитну дивизију, већ и бољу позицију на жребу за квалификације за наредно Европско првенство 2024. године.
Поновио је тако успехе Радомира Антића и Славољуба Муслина, који су репрезентацију одвели на светску смотру 2010. и 2018. године. Али, неподељено је мишљење, данас наш тим игра лепши фудбал, за гол више, налик на нека прошла времена када смо себе звали “европским Бразилцима”, а и атмосфера у репрезентацији и око ње никад није била боља. Стојковић форсира нападачки фудбал, воли да се надиграва, баш као што је то радио као играч, али тражи и дисциплину, одговорност и тимску игру, и што је веома важно, успео је са својим сарадницима да играчима поврати самопоуздање, унео је позитивне вибрације у екипу и начинио их правим другарима, спремним да разумеју и поштују једни друге.
Но, можда најважније, успео је да се избори за потпуну аутономију у раду, што својим ауторитетом и ставом, што захваљујући чињеници да је дошао након потпуног краха, тако да није имао, попут својих претходника, туторе, опоненте, наметнуте сараднике и денунцијанте у Савезу и око њега. Ако је веровати гласинама, ни онај што се у све меша и о свему одлучује, и који је, како се тврди, аминовао Стојковићев долазак, више нема амбиција да директно или преко чауша саветује и предлаже састав и стручни штаб.
Да ли неће или не сме, свеједно је, важно је да као врховни ауторитет пази да државном тиму и ФСС-у ништа не мањка. Све у свему, болно испадање у групној фази на претходном Светском првенству у Русији 2018. и пропаст у квалификацијама за Европско првенство 2020. обезбедили су актуелном селектору да од почетка мандата може да ради самостално и без притиска. Било је догорело до ноката и многи су заћутали како би допустили човеку који је у репрезентативном дресу правио чуда на терену, да покуша да направи чудо и у улози селектора.
Бисер са Нишаве
А за “чудо од играча” из Ниша први пут се чуло почетком осамдесетих. Пре тога, 1979. године, Пикси (надимак је добио по јунаку популарног цртаног филма Пикси и Дикси), тада четрнаестогодишњак (рођен 3. марта 1965), дошао је на први тренинг пионирске селекције Радничког, а већ са 16 потписао је уговор о стипендирању, баш у време када је први пут заиграо за млађе репрезентативне селекције Југославије (против Бугарске у Зајечару, октобра 1980).
За први тим Радничког дебитовао је јула 1981. на пријатељској утакмици у Неготину са Хајдук-Вељком, а првенствени деби имао је априла 1982. у Нишу против Вардара из Скопља. Недељу дана касније постигао је први гол, у дуелу са загребачким Динамом (1:1). Са тек навршених 18 година, 16. марта 1983. године, потписао је професионални уговор са “Реалом са Нишаве”; у наредне три сезоне одиграће 70 првенствених утакмица и постићи осам голова.
Неколико дана пре него што је постао професионалац дебитовао је за сениорску репрезентацију, на утакмици са Француском, 12. марта 1983. у Загребу. У пријатељској утакмици у Португалу 2. јуна 1984. године постигао је први репрезентативни гол и донео победу (3:2). За “А” репрезентације СФР и СР Југославије играо је 84 утакмице и постигао 15 голова. Опроштајни меч за државни тим одиграо је 4. јула 2001. године у Јапану. Треба поменути и да је за омладинску репрезентацију наступио 26 пута, за младу четири и за олимпијску 22 пута. Са олимпијским тимом понео је и једину репрезентативну медаљу: бронзану на Играма у Лос Анђелосу 1984.
Тек што је напунио 21 годину, али већ са статусом најбољег младог играча Југославије, прелази у Црвену звезду. Више од годину дана трајало је надметање Звезде и Партизана ко ће довести младог репрезентативца у своје редове: управа Радничког била је спремна да се договори са челницима црно-белих, али је, каже легенда, пресудило што су Пикси, а и његов отац звездаши, мада се говорило и да је понуда Драгана Џајића била издашнија и да се радило о најскупљем трансферу играча у историји југословенског фудбала.
У црвено-белом дресу Стојковић ће од 1986. до 1990. године одиграти 219 званичних утакмица и постићи 54 гола, од којих се многи памте и до данас препричавају: директно из корнера Партизану у јесен 1987, из волеја са 30 метара Лирији у лето 1989, након што је промешао обрану Милана на Сан Сиру у јесен 1988, итд. Убрзо по доласку заслужио је капитенску траку и постао прави лидер тима са којим је освојио две титуле првака државе (1988. и 1990) и један куп (1990). Сви звездаши су га пригрили и није било дилеме да је након Рајка Митића, Драгослава Шекуларца, Драгана Џајића и Владимира Петровића Пижона, клуб добио своју нову звезду. И званично, 3. маја 1989. године Пикси је постао пета Звездина звезда. Нажалост, није за четири сезоне на “Маракани” имао успеха у европским такмичењима, а истине ради, ни жреб а ни срећа нису тих година били на страни Црвене звезде: у пролеће 1987. испали су од Реал Мадрида након 4:2 у Београду и 0:2 у Мадриду; у јесен 1988. од Милана на пенале, после два нерешена резултата 1:1, а у јесен 1989. од Келна, пошто су у реваншу испустили два гола предности са домаћег терена.
Године повреда
Као да је тај неочекивани пораз од Келна најавио како је време растанку са Звездом: у лето 1990. године у игри су били многи велики европски клубови, али Стојковић је дао предност Олимпику из Марсеља у односу на Јувентус, Милан и Барселону. Након сјајног старта у новом клубу уследила је тежа повреда колена, па операција и дужи опоравак. Случај је хтео да се у мају 1991. у финалу Купа шампиона нађу Звезда и Олимпик: тек опорављени Стојковић играо је последњих осам минута другог продужетка и у једном моменту добро промешао своје дојучерашње саиграче, али срећа је те вечери у Барију била уз црвено-беле; први и до сада једини пут пехар Купа шампиона дошао је у Београд.
Није се дало Пиксију да у Марсељу оправда надимак “Марадона са истока”. Наредне сезоне био је позајмљен Верони (19 утакмица и један гол забележио је у Калчу), а када се вратио на југ Француске, поново је кубурио са коленом, тако да је пропустио освајање Лиге шампиона 1993. године.
На крају је, после четири године у дресу Олимпика, убележио само 29 утакмица и пет голова, али и то је било довољно да га навијачи прогласе за једног од најбољих играча који је играо на марсељском Велодрому. Каријеру му је у потпуно неочекиваном правцу у лето 1994. године усмерио тренер Арсен Венгер, који је тада водио јапанску Нагоју. На његов наговор, Стојковић је отишао на Далеки исток и тамо ушао у легенду.
Улазак у легенду
Али, пре тога да се вратимо у његове најбоље репрезентативне дане, када је први пут ушао у легенду. Неуспехе на клупском нивоу донекле је компензовао добрим играма и резултатима у дресу Југославије, нарочито пошто је Ивица Осим постао селектор и дао му лидерску улогу. Памти се силовит пролаз репрезентације кроз квалификације за Светско првенство у Италији 1990, потом одличан пласман на самом првенству.
Пикси је својим головима против Француске у Београду, у јесен 1988. (волеј након центаршута Савићевића) и Норвешке у лето наредне године (из слободног ударца) обележио пут до Италије, а онда је тамо са два велемајсторска гола Шпанији у осмини финала дефинитивно ушао у фудбалску легенду. И данас се гледа на Јутјубу и препричава међу фудбалским занесењацима како Пикси код првог гола лажњаком ломи Мартина Васкеза и голмана Зубизарету, односно како овом другом поново забија из “слободњака” са 20 метара.
И као што није имао среће да са својим клубовима осваја европске трофеје, тако му је допало да предводи генерацију која је због рата у бившој Југославији и санкција Милошевићевом режиму избачена са Европског првенства у Шведској 1992. године, на које се надмоћно пласирала, потом да до 1996. буде искључена из свих међународних такмичења. Ако ништа друго, да није било санкција, Стојковић би засигурно први прешао 100 наступа у репрезентативном дресу. Након дозволе да поново наступамо, Стојковић је допринео да будемо учесници Светског првенства у Француској 1998. и Европског у Холандији и Белгији 2000. године, и тамо постигнемо солидне резултате.
Фудбалски цар Јапана
У Јапану је Пикси играо седам сезона и оставио дубок траг, а заувек је остао уписан у историју клуба Нагоја Грампус. Његове мајсторије на терену одушевљавале су клупске навијаче, али и све Јапанце заинтересоване за фудбал: један трг у Нагоји назван је по њему, један улаз на “Тојота стадион” зове се “Пиџи гате” (Пиксијева капија), а Тојота је направила 60.000 примерака специјалног модела “пиџис”. Уз то, Пикси је 2015. године одликован Оредном излазећег сунца са златим зрацима, царским одликовањем које се додељује за изузетан допринос Јапану.
За Грампусе је одиграо 183 утакмице и постигао 57 голова, освојио један Куп Јапана, био најбољи играч лиге 1995. године и три пута је биран у идеални тим првенства – 1995, 1996. и 1999. У Нагоји је 7. октобра 2001. одиграо први опроштајни меч, а састали су се Нагоја и Црвена звезда, док је други уприличен у Нишу 29. октобра исте године, на утакмици његовог матичног клуба Радничког и скопског Вардара, тима против којег је дебитовао у Првој лиги Југославије 19 година раније.
Као играч, Драган Стојковић је заслужио статус велемајстора игре: имао је сјајан пас, дуге лопте и преглед игре, што ће најбоље посведочити његови саиграчи, исти такав дриблинг, који је оставио трага на кичмама бројних противничких играча, бекова и халфова посебно, велемајсторске центаршутеве и слободњаке, ноћне море за све голмане који су се нашли наспрам њега. Поред тога, а што је неопходно да би били велики играч, Пикси је био лидер на терену – мотиватор који је потезима, али и речима водио и храбрио саиграче, борбен и одговоран, а када је требало, и шоумен.
Не баш добре године
Као такав, било је логично да по завршетку каријере остане у фудбалу и окуша се у другим улогама. Но, прве године након опроштаја од терена Стојковићу нису биле успешне. Прво се 2001. године, након демократских промена у земљи, вратио из Јапана како би преузео функцију председника Фудбалског савеза Југославије, али у наредне четири године није се прославио, посебно због чињенице да репрезентација није успела да се пласира на Светско првенство 2002. године у Јапану и Јужној Кореји, нити на Европско првенство 2004. године у Португалу. Са те позиције ускочио је у председничку фотељу у Црвеној звезди и задржао се две године. Ако се гледају трофеји и наступи на европској сцени, биле су веома успешне – освојене су две дупле круне и у обе сезоне Звезда је дошла до групне фазе Купа УЕФА.
Али, практично је отеран 2006. године пошто је навукао бес навијача јер је клуб, који је преузео са дуговима, још више у те две сезоне задужио, а оптуживан је и због спорних трансфера појединих играча. Од 2007. године поново је у јапанском фудбалу, овог пута као тренер Нагоје. У првој сезони стиже до трећег места у првенству, а у трећој доноси Нагоји прву титулу шампиона државе. На клупи овог клуба задржао се до 2013, а остао је упамћен и његов потез на утакмици са Јокохамом 2009. када је лопту која је долетела из терена из прве ухватио на волеј, онако у оделу и ципелама, и послао је након 40 метара лета у мрежу гостију.
У лето 2015. године преузима екипу Гуанџоу из Кине и тамо се задржао четири и по сезоне. Остаје забележено да је у једном тренутку био међу најплаћенијим тренерима на свету, са годишњом платом од седам милиона евра.
Нова слава
Иако је имао успеха у Јапану и велику плату у Кини, на тренерске квалитете Стојковића гледало се у добром делу фудбалске јавности са сумњом. Али, након низа репрезентативних неуспеха и невоља које су задесиле ФСС након мандата напредњака Славише Кокезе, нови селектор је добио прилику да ради самостално, а и цео обезглављени Савез му је практично упао у крило; многи тврде да је он стварни вршилац дужности председника, а не Ненад Бјековић. Једини који су га прозивали у протеклих годину и нешто били су “звездаши” – директор клуба Звездан Терзић и њему блиска група навијача. Терзић га је оптужио да је незаконито преузео руковођење Савезом и да ради против Црвене звезде у првенству, а навијачи су пролетос, када је дошао на финале Купа Србије на Стадиону “Рајко Митић”, развили транспарент са натписом: “Никад није била твоја, ти никад ниси био њен, деценијског потопа после тебе сећа се сваки звездаш. Сајонара”. Но, то га није омело у раду и наставио је да ниже успехе.
Од првог дана, нови селектор је зрачио оптимизмом и самоуверено је поручивао да ћемо играти у Катару, а са сваком утакмицом Србије у протеклих годину и по тај његов став је добијао на тежини. У квалификацијама за Мундијал, Србија је забележила шест победа и два ремија и као првопласирана обезбедила пут у Катар, уз победу у одлучујућој утакмици у Португалу, и поред вођства домаћина. Нарочито је та утакмица показала да Пиксијева екипа има и знање, и борбеност, и одговорност, и карактер.
Све је потом потврђено у групној фази Лиге нација, где су уписане четири победе, један реми и један пораз, једини Стојковићев у званичним утакмицама (од 14 мечева, десет је добио и три ремизирао). А шлаг на торти била је победа у Норвешкој пре десетак дана, што је била генерална проба пред пут на Арабијско полуострво и нова доза оптимизма за све навијаче. А Мистер, како га по узору на италијанске клубове, а и како је сам пожелео, зову репрезентативци, наставља да шири оптимизам и истиче да верује како Србија може до завршнице Светског првенства, без обзира што је у једној од најјачих група. Да би се прошла групна фаза, мора се бити макар други у групи са петоструким светским прваком Бразилом и веома добрим екипама Швајцарске и Камеруна, а да би се стигло до завршнице, а ту се међу оптимистима мисли на полуфинале, потребно је победити још две јаке репрезентације.
Нашим навијачима не треба много да би циљали медаље и величали наше квалитете и могућности, то смо радили и када нисмо ни близу имали овакве резултате и квалитетан и укомпонован тим, а како је селектор Пикси, који је обећао победе и леп фудбал када смо били “у каналу” и обећано испунио, очекивања су драстично порасла.
Нису велике шансе да Србија стигне до полуфинала Светског првенства, како сада неки предвиђају, али реално је да уђе међу 16 најбољих, можда чак да направи подвиг и пласира се у четврфинале. Но, оно што је сасвим извесно је да овога пута репрезентација неће калкулисати и гледати да пре свега сачува свој гол, већ ће играти, као што је показала у прошлој и овој години, нападачки и на гол више, баш како је Пикси чинио током своје играчке каријере – од Чаира, преко Маракане и Велодрома, до Нагоје и другде широм планете.
Жељко Бодрожић
Извор: Време
