Друже уредниче, у вашем листу бр. 8 до 30. августа тек. године објављен је чланак др Лазара Трифуновића, доцента Универзитета У том чланку под насловом ,,Мито о Мештровићу“ писац устаје против пројектованог споменика на Његошевом гробу. Како ово мишљење о самом подизању споменика на Ловћену није усамљено и како се у народу много о томе говори, дозволите ми да у вашем листу укажем на разлоге тога супротног мишљења. Када је пре пет година почело да се ради на припремама за ту ставр, и минама се стао разбијати Ловћенски врх: да би се направио лифт за изношење споменика, осетило се да је такав посао немогућ јер је стена одмах напукла. Одустало се да би се нашао неи други начин, који, изгледа још није ни нађен.
Конфигурација Језерског врха је таква: да је издизање једног валиког споменика на Маузолејом од 68 метара дужине а 12 метара ширине, по нашем мишљењу и незгодно и ризично ( а да не говорим о тешким милионима које за ову изградњу треба утрошити). Додајте сад овоме и један разлог који је у вези са самим заветом Његошеве мисли. Кад је песник ,,Горскога вијенца“ посматрајући видик своје кршне домовине, са оне одсечене стене која ,,личи на стену наслоњену на облак“ како је то рекао Љубомир Ненадовић. Он је за свој оригинални гроб нашао и оригинално место које није изложено никаквим светским променама. А промена ловћенске силуете је неминовна ако се Мештровићев пројектовани споменик овде поставља. И зар да се руши гробница какву је Његош сам себи замислио да би се на том месту поставиле каријатиде које чувају његову фигуру? Мени се чини да таква промена некако ремети онај ловћенски симбол који је ту више од сто година као национална светиња. Наш највећи песник оставио је за вечни спомен међу нама све своје светиње: бесмртна дела и бесмртни гроб. Зар не би мењање његовог гроба и ловћенског лика личило рецимо, на некакву промену и измену ,,Горскога вијенца“ ( коју бисмо свакако сви осудили ).
Наше мишљење о незгодама смештања Мештровићевог споменика на Језерском врху не иде, разуме се, против његова значаја. Напротив. Велики Маузолеј са монументалном Његошевом фигуром представља лепу културну тековину, која, у осталом треба да је приступачна народу и генерацијама које долазе. Једна таква тековина не треба да буде удаљена тамо где је прилаз могућ само у изузетно подесним данима, и то само радозналим појединцима, а ретко кад и већим групама. Отуда предлог оних који деле ово мишљење: да се Мештровићев Маузолеј подигне на месту које је не само најпрактичније него и подеснија и корисније. То место је исто тако, и још више, везано за Његоша. Преко пута његове ,,Биљарде“ на платоу који је некад припреман за Саборни цетињски храм. То место је некако и природом и историјом одређено за један такав уметнички објекат. Овакав споменик и треба да буде музејска реткост историјског Цетиња. Разлози за наше мишљење мислим да су доста убедљиви. Наш знаменити песник Лаза Костић обраћао се Његошевом духу у вези са Ловћеном.
Песниче, друже, душе, шта ти би
те своје тело, свој земаљски прах
диже међ муње, громове и страх?
Да је Мештровић посетио Његошев гроб и он би вероватно нешто тако помислио. Увидео би он да његова концепција са каријатидама и ,,страном симболиком“ није подесна и долази опречност са оригиналношћу Његошевог Ловћена. Но, пошто он то није видео, треба да виде они који су преузели бригу око његова споменика… Мештровићева уметничка концепција дакле може да нашкоди врху Ловћена, али Цетињу ће много да допринесе
Трифун Беговић
Извор: Данас, 8. 11. 1961.
