Пише: Мишо Вујовић
Суботње преподне у Мажестику испуњено жагором разних дијалеката из оне велике државе. По физиономијама начину одевања и стилу већином остварена умировљена господа. Препуна кафана у Мажестику подељена је готово бара – бар на столове са дамама и столове са мушким друштвом. Понеки астал је мешовит. За нашим столом најредовнији и најревноснији је Љубо. Луле је задоцнио због ноћног програма Радио Београда. Брано, комесар безбедности српског фудбала данас је посебно надахнут. Слобо скромни ас Партизана стидљиво Пају чита поезију. Пајо је дошао код пријатеља да прослави Светог Николу и у место на слави завршио је у болници где су му прокрчили зачепљене саобраћајнице крвотока. Уместо тим запушеним сокацима, захваљујући професору Бојићу и његовом тиму, сада крв тече булеварима.
Од свих ових драгих људи као некада на терену, тако данас у животу, најупечатљивији је Војин Лазаревић, Звездин голгетер, уз покојног Партизановог аса Гајицу Ђуровића, кога смо тачно пре две деценије испратили на починак под Петрову главицу, најпоштованији је Никшићанин у свету фудбала.
Као и времешни асови и Мажестик има свој шмек, ненаметљиво господствени какав недостаје модерним ентеријерима савремених хотела са чијим се луксузним садржај овај споменик културе не може поредити али ни они са њиме.
Иако је загазио у девету деценију живота један од најпрестижнијих београдских хотела, култно састајалиште предратне али и послератне елите, битише у духу свога имена Мажестик (величанствен или узвишен).
Као у време отварања и данас се у Мажестику, окупљају новинари, писци, привредници, естрадне звезде, скупљачи информација добро изоштреног слуха отпорног на буку али наштелованог да селектује битно од небитног.
Два стола свакодневно су резервисана за друштво Никшићана чије окупљање почиње од десет и обично траје до ручка. На полемичком менију уз дневну политику незаобилазне су опсервације историјских догађаја, понеко црквено питање, канцер комунизма, доживљаји из детињства и ране младости, окршаји на врелом никшићком асфалту и најважнија споредна ствар на свету- фудбал, за који су живеле генерације младих људи у граду жељеза, пива и боксита.
Упознајем Звездину легенду шездесетих и седамдесетих Војина Лазаревића, бескомпромисног и разборитог у ставовима и критичким освртима на стање у нашем посрнулом фудбалу. Војин је и у осамдесет трећој години живота борбен и срчан какав је био на терену.
Воја Лазаревић је шездесет четврте дебитовао за репрезентацију СФРЈ. У дресу Црвене Звезде одиграо је 161 утакмицу, освојио 4 пута првенство државе и два Купа Југославије, постигао 112 голова. У сезони 1968/69 са 22 гола постао најбољи стрелац првенства, што је поновио и у сезони 1972/73 са 25 датих голова.
Хроничари бележе да су уочи Другог светског рата, Мажестик у то време опремљен најмодернијом кухињом са првим фрижидерима у граду, рибњаком у подруму, опседали агенти страних служби, формално послован свет, чији је задатак био прикупљање разних информација за своје државе. У близини хотела налазило се представништво туристичке заједнице Немачке које је представљало параван за обавештајне послове.
Мажестик је саграђен бурне 1937. коју ће обележити епилог конкордатске кризе, ратификовањем Конкордата у скупштини, крваве литије у Београду, мистериозна смрт патријарха Варнаве највећег противника Конкордата. Креатори 27. марта 1941.године седели су у Мажестику. Милан Стојмировић Јовановић, новинар и државни цензор бележи да је господа из амбасаде Енглеске у Мажестику прославила прогон кнеза намесника Павла Карађорђевића. У време немачке окупације штаб Вермахта налазио се у Мажестику.
Након Другог светског рата хотел постаје стециште нове комунистичке елите, омиљено место писаца, уметника и других јавних личности, али ни налик оном старом престижном хотелу какав је био пре рата. Мирослав Крлежа утицајни књижевник по некима сива еминенција комунистичког режима приликом боравка у Београду одседао је у Мажестику у чијем подруму је отворена прва послератна дискотека.
Овај престижни велеградски кутак представљао је ратних деведесетих неформално седиште и регрутни центар разних паравојних формација али и место на коме су се склапали многи послови и договарале акције извлачења грађана свих националности заробљених у чељустима суровог грађанског рата на просторима распорене Југославије.
Извор: ИН4С
