Пише: Миша Лукић
Када смо ми ишли у школу, а и генерације пре нас, учило се по истом обрасцу. Исте учионице, исти распоред, исте књиге, исти наставник пред тридесеторо деце. Темпо је био један за све, без обзира на то колико ко брзо разуме. Данас, уз помоћ вештачке интелигенције, ствари почињу да се мењају.
Замислите да свако дете учи као што је некада Александар Велики учио од Аристотела. Један на један, у сопственом ритму, по програму који је скројен баш за њега. То више није замишљена будућност. То је нешто што данас већ постоји и користи се, на пример, у Кини, где више од 24 милиона ученика учи уз помоћ платформе Сqуиррел Аи Леарнинг.
Сквирел Аи је кинеска образовна платформа која користи вештачку интелигенцију да сваком детету омогући да учи онако како му највише одговара. Уместо да сви раде исто, систем препознаје шта дете већ зна, шта му недостаје и како најлакше учи. Лекције се прилагођавају у ходу, не по распореду. Укратко, понаша се као лични тутор који разуме дете боље него што понекад може и родитељ.
Заборавите на учење по истом калупу за све. Ако дете не зна како да реши једначину, алгоритам неће само приказати још примера. Препознаће да можда проблем лежи у томе што није разумео негативне бројеве још у трећем разреду. И уместо да иде даље, вратиће се тачно тамо где је рупа настала. Када се тај део попуни, онда наставља напред.
Данас се Сqуиррел Аи користи у више од три хиљаде образовних центара. У многим основним школама у руралној Кини, ученици који су га користили значајно су поправили резултате из математике, и то већ након једног семестра. У земљи у којој постоје велике разлике између градског и сеоског образовања, ова технологија не само да подиже знање, већ помаже да се те разлике смање.
И није то једини пример. Постоји читава нова генерација алата који раде слично. Cognii, Khanmigo и Kira Learning функционишу као виртуелни ментори. QANDA је апликација која решава математичке задатке помоћу камере, и користи је више од деведесет милиона ученика широм света.
Академик Игор Ђуровић: Вјештачка интелигенција и будућност ратовања
У будућности, школа више неће бити место где се знање преноси линеарно, пред таблом, свима у исто време. Биће то простор у коме се стварају искуства. Уместо да слушају предавање, деца ће учествовати у експериментисању, истраживању, улазити у улоге, решавати стварне проблеме. Неће учити да одговарају, него да постављају важна питања.
Вештачка интелигенција у тој школи неће бити само алат. Биће као лични тренер који прати не само шта дете зна, већ и како се осећа док учи. Ако примети да губи пажњу, садржај ће се променити. Тон, темпо, чак и форма, све ће се прилагодити тренутку. Јер учење не зависи само од знања, већ и од тога када смо спремни да га примимо.
На пример, учење језика више неће почињати реченицама из уџбеника. Дете ће разговарати са дигиталном верзијом Шекспира. Или ће наручивати ручак у виртуелном ресторану у Паризу. Неће учити речи напамет, већ кроз ситуације. А вештачка интелигенција ће га слушати, исправљати и охрабривати. Биће и преводилац и коректор, али и тихи савезник.
Учионица неће имати границе. Српски ученик и његов вршњак из Сингапура моћи ће да раде на истом пројекту, сваки из своје средине. Истраживаће климатске промене тамо где живе, а решења ће смишљати заједно. Образовање ће бити глобално, али ће такође бити везано коренима локално.
И сама сврха школе ће се променити. Нећемо више децу питати шта желе да раде кад порасту, него ко желе да постану. Уместо припреме за занимање, школа ће постати место за откривање смисла.
А можда школа будућности више уопште неће личити на школу какву данас познајемо.
Можда неће имати клупе, распореде и звона. Можда неће бити место кроз које сви пролазе истим путем, већ концепт у којем свако креће својим. Знање ће долазити кад смо најотворенији док шетамо, читамо, разговарамо. Учење неће имати форму. Имаће смисао. И свако дете ће га тражити. Учење неће имати адресу. Имаће правац. И свако дете ће га следити својим темпом, на свој начин.
Казуо Ишигуро: Вештачка интелигенција ће јако добро манипулисати емоцијама
Учитељи неће нестати. Они ће се развијати заједно са ученицима. Биће ментори, подршка, водичи кроз разумевање, а не оцењивање. Вештачка интелигенција неће их заменити, већ продужити њихову моћ. А групна настава постаће нешто најдрагоценије – простор за вежбање емпатије, сарадње, слуха за друге. Деца ће заједно решавати моралне дилеме, градити градове из маште, дебатовати о будућности света. Пројекти ће заменити тестове, разговори ће заменити бубање, а идеје ће постати важније од тачних одговора.
Учиће се лично, али ће се расти заједно.
Дубоко верујем да ће земља која прва омогући квалитетно образовање сваком детету, без обзира на то где живи и колико има среће у старту, бити та која ће обликовати свет у другој половини 21. века.
Учење више неће бити везано за године. Дете ће моћи да учи напредне ствари кад год је за то спремно. И неће бити срамота стати, успорити, вратити се корак назад да би се разумео темељ. Напредак више неће ићи праволинијски, него у спиралама – у ритму личног развоја, не програма.
Предмети какве данас познајемо, као што су физика, историја или књижевност, можда ће нестати у облику у којем их учимо. Уместо тога, деца ће радити на темама. Истраживаће енергију тако што ће градити соларна кола. Упознавати историју кроз разговоре са Цицероном или царом Душаном, у виртуелним световима који изгледају стварније од школског зида.
Замислите школу у којој дете не улази да би слушало, већ да би поставило питање: “Шта је данас вредно да откријем?” Уместо распореда, дочекаће га мапа изазова. Нека врата ће водити у експерименте, нека у игре логике, нека у разговоре.
И да, једног дана ћемо се осврнути на прошлост и искрено се запитати како смо могли да мислимо да тридесеторо деце треба да учи на исти начин, у исто време, из исте књиге.
Ако је Аристотел могао да обликује једног Александра Великог, замислите шта може 21. век када сваком детету дамо свог личног Аристотела. Јер Аристотел није Александра учио само чињеницама. Учио га је да размишља, да осећа, да води. Ако вештачка интелигенција може сваком детету помоћи да открије сопствене потенцијале, можда ћемо уместо једног Александра имати читаву генерацију оних који мењају свет. Не због освајања територија, него због освајања смисла, знања и слободе да мисле својом главом.
Будућност образовања неће се више писати на табли, већ у дететовом унутрашњем ритму. У његовим питањима, у његовој знатижељи, у његовој тишини. Технологија ће бити ту, али не да обликује дете, већ да му омогући да обликује себе.
Вештачка интелигенција није крај школе. Она је њен нови почетак.
По први пут у историји, знање врхунског квалитета неће бити резервисано само за оне који су имали срећу да се роде повлашћени. Биће доступно сваком детету, без обзира на то где живи, колико има година и какве су му околности.
И то мења све.
Јер када свако дете има прилику да развије оно најбоље у себи, не мења се само образовни систем. Мења се друштво. Мења се будућност.
Извор: НИН
