Извјештавање западних медија о нама није било објективно новинарство, него брутална пропаганда, само пуно суптилнија, него што је то била Милошевићева или Туђманова. Данас живимо у свету, по оном моделу Карла Шмита, „пријатељ-непријатељ“, „за Украјину или за Русију“
Разговори о будућности Европе и свијета данас не престају, док атмосфера опасности и неизвјесности на глобалном нивоу све више расте. О горућим питањима данашњице разговарамо с Мишом Ђурковићем, директором Института за европске студије у Београду.
Још прије 15 година у круговима политичких теоретичара дошло се до забринутог закључка да Европа са својим утврђеним вриједностима, рекло би се, кашљуца и посрће. Данас је ситуација постала драматична и говори о Европи и свијету на рубу. Што се догађа?
Оно о чему се ради су процеси дугог трајања. Добар пример је ББЦ-ев документарац редитеља Адама Кертиса под називом Центурy оф селф, или у преводу „Век индивидуалности“, где аутор спомиње неку врсту оца модерног маркетинга, Едварда Бернајса и његову књигу „Пропаганда“. Већ 1928. године, када је књига написана, аутор каже да ми само мислимо да сами дефинишемо наше поступке и одлуке али, каже, то је велика заблуда, јер креатори реклама одлучују шта ћемо ми да мислимо, желимо и осећамо. Аутор документарца развија тај доминантни утицај, све до данашњих дана и моћи друштвених мрежа, које мењају слику света, наше ставове и емоције.
Потрошња и уживање
О којој врсти утјецаја се ради?
Исти ББЦ-ев аутор је недавно снимио нови документарац под називом Цан’т Гет Yоу Оут Оф Мy Хеад, по оној чувеној песми Кајли Миног, што би у преводу гласило „Не могу да те избацим из главе“ и у њему показује да су три суперсиле: Америка, Русија и Кина, од краја 60-их паралелно одлучиле да се више њихова моћ не треба базирати на идеологији, каква год она била, него на идеји потрошње и доброг живота. Данас та синтагма представља извориште многих глобалних тензија, јер се та сукобљавања воде око ресурса, новца и контроле сировина за ту потрошњу и добар живот. Други проблем, који произлази као последица ове важеће синтагме уживања, јесте огорчено трагање многих на различитим странама за нечим више суштинским, због чега долази до конфронтације ових трагалаца са светом голог задовољства. Трећи проблем је дигитализација, а у том контексту постоји и још једна сјајна књига, „Доба надзорног капитализма“ Шошане Зубоф. У њој је ауторка обрадила неколико великих компанија: Гугл, Амазон, Фејсбук и сличне, које све нас, каже ауторка, користе као робу, контролишући и манипулишући нашим личним подацима. Живимо у доба масовног прислушкивања које је прихваћено као нормално и у доба најмонструознијих владара данашњице који утичу на све. Ако свему томе додате биотехнолошке и биоетичке изазове, долазите до атмосфере, сликовито речено, у којој вам пуца глава.
Полет новог хуманизма након Другог свјетског рата чини се да је кратко трајао?
Та игра са надмоћи новца и профита је постепено освајала свет. Данашња Кина, као и даље комунистичка земља, најбољи је пример како функционише економија заснована на освајању глобалног тржишта. Слична ствар, као што рекох, била је и у некадашњем СССР-у, који је још за време Хрушчова, уз сву политичку ауторитарност, стварао основе за оно што Русија у глобалној економској трци чини данас. Поједностављено речено, одједном као да је цео свет почео да пати „за фармеркама и рокенролом“. И тако, мало помало, менаџери економских гиганата, банке и корпорације су постали важнији од парламентарних избора и председника држава. Иронија судбине у таквој ситуацији јесте да су једини, који су се у новије време борили за неке вредности које не укључују новац, били исламски терористи, што је само још више мултиплицирало светске проблеме.
Парадоксално је да се у таквој ситуацији данас људи, нарочито на Балкану, опредјелјују за Русију или против ње…
Они који познају Русију знају да у економском смислу код њих је на власти исти капиталистички модел као и било где другде, као и то да је данас, као што рекох, Кина најдоминантнија капиталистичка земља, која и даље нема пензиони систем и која је претекла Америку. Генерално, може се рећи да је тзв. западни свет данас у опадању, не само економски него и демографски са тим сталним дефицитом становништва и у том смислу је корисна књига „Предодређени за рат: да ли Америка и Кина могу да избегну Тукидидову замку?“ Грејема Алисона из 2017. који каже да готово увек у историји када се једна сила уздиже, то је сада Кина, не може да се избегне рат са силом која је до тада владала светом, у овом случају са Америком. Зато данас многи аналитичари тврде да је рат у Украјини, где се глобално сукобљавају Русија и Америка, само увод за онај кључни рат између Америке и Кине.
Да парафразирамо Освалда Шпенглера: У чему данас лежи пропаст Запада?
Као што рекох Запад је у заостатку не само за Кином него мора економски да се бори и са другим силама као што су Русија, Индија, Иран или Турска. Демографска слика Запада је лоша и он мора да увози радну снагу са средњег истока, што ствара додатне културолошке и политичке проблеме. Француски писац Уелбек стално ствара скандале са својим књигама о сукобу белих и обојених у Француској, али ви данас по Европи имате рађање приватних милиција које кажу како држава не може да се избори са имигрантима и да ће уместо ње то да обаве овакве милитантне скупине. Евидентно је да су традиционалне вредности Запада данас дириговане интересима корпорација. Иронично је да је Запад и даље најбогатији део света и магнет за многе сиромашне земље, али сам у себи он се налази у видној економској, политичкој и моралној депресији. Европа данас, са увозом радне снаге из сиромашних држава Африке и Азије, налази се пре у процесу либанонизације, а не мултикултурализма, који је до недавно била једна од главних европских вредности.
Чини се да у кризи смисла у зраку лебди тихи или отворени грађански рат на разним странама свијета?
Ради се о својеврсном апсурду данашњег света. Имали сте за време короне ситуацију, на пример, у Аустралији и Канади, гђе је војска контролисала да ли се грађани држе мера забране кретања, а са друге стране имате пораст криминала у Америци, као директну последицу покрета „Црначки животи вреде“, што је опет конзервативној струји Републиканске странке дало ветар у леђа. Са једне стране појачавају се нивои државне контроле, а са друге као да се намерно пушта „ради заштите слобода“ да у одређеним деловима друштва та контрола изостане или та држава не успева да се супротстави одређеним групама пуним беса. Тешко је разабрати шта је у свему томе чији интерес, али је евидентно да на Западу код обичних људи расте осећај несигурности. На Новом Београду где живим, ви још увек можете пустити своје дете од седам година да се са својим вршњацима игра у парку, али у Европи и у Америци то више није тако.
Доба оспоравања
Због чега данас биљежимо све већи пораст евроскептика?
Па ствари су се, наравно, јако промениле у последњих 30 година и разлог данашњем порасту евроскептика у томе је што некадашње европске вредности више не делују на људе онако како су деловале пре. Имате књигу Лешека Колаковског „Модерност на сопственом испиту“, где он указује на то да је европско друштво током 90-их укинуло све своје табуе, осим инцеста и педофилије који су и даље остали нешто што није друштвено прихватљиво. Тридесет година касније, данас, ви већ увелике имате, преко америчких серија до теоретских расправа, закључке о томе како инцест није тако нешто неприхватљиво, како се медицински не може доказати да се из таквих веза рађају генетски деформисана деца и тако долазите до дога да се данас тежи томе да се начелно сви ставови из прошлости прогласе као „конструкти“ који се могу оспорити. Али, такву атмосферу оспоравања свега морамо повезати са данашњом већ споменутом културом апсолутне слободе потрошње и уживања чему ништа не сме стати на пут. У својој студији „Америчка сексуална револуција“ из 1955. године, амерички социолог Питирим Сорокин је буквално нацртао шта ће се догађати следећих 70 година. Он је показао да су сва друштва у историји која су била окренута материјалној потрошњи, уживању и оптерећена сексуалношћу, те онда ишла ка потпуном детабуизирању и ослобађању сексуалне енергије, на крају пропала.
У чему је тајна преокрета вриједности?
У мојој књизи „Мрачни коридори моћи“ бавим се, изван сваке теорије завере, оним силницима које не видимо на површини, али видимо да је њихова улога важна за разумевање кључних промена у 20. веку. Једна од тих важних силница су велике фондације у Америци: на пример Карнегијева, Рокфелорова и Фордова фондација. Средином 50-их комисија америчког Сената запитала се зашто те фондације заступају вредности супротне дотадашњим вредностима америчког друштва. Зашто фондације највећих капиталиста промовишу вредности блиске либералној левици? Четрдесет година касније, секретар те комисије, Рене Вормсер, објавио је књигу „Фондације: њихова снага и утицај“, у којој показује да америчка капиталистичка елита и њихове корпорације желе људе да претворе у „номаде“, у атомизиране јединке, као што је још давно говорио Нојман, лишене сваке везаности за било какве вредности, којима се онда лакше може управљати. Економски и политички центри моћи често креирају историју. У том смислу, у овом добу, које иде у правцу према све већој расцепканости и фрагментацији људских вредности, не треба бити превише оптимистичан.
Данас видимо да је и врло традиционална вреднота, слобода говора, сада у кризи.
Слободе говора на Западу има све мање, а у Кини и Русији она никад није била крупна и важна категорија. Слобода говора, владавина права и системи вредности данас се на Западу модификују према интересима капитала, па онда, парадоксално, добијамо неку врсту ауторитарности на Западу, која је све сличнија аутократији на Истоку. Или, демократија се користи за „кућне послове“ а у свету се злоупотребљава коликогод хоћете. Она слобода говора о којој смо овде у нашој младости маштали, гледајући на Запад, сломила се 90-их година када смо видели како западни медији извештавају о овим просторима. То није било објективно новинарство, него брутална пропаганда, само пуно суптилнија, него што је то била Милошевићева или Туђманова пропаганда. Данас живимо у свету, по оном моделу Карла Шмита, „пријатељ-непријатељ“, „за Украјину или за Русију“, док Србија на пример покушава да задржи какву такву неутралну позицију у опасном времену. Успут речено, за читав балкански простор данас вреди рационалан налог да би требало да се чувамо да не испаднемо потпуни идиоти, баш у свакој светској историјској кризи. Зато сам ја против санкција против било кога, јер ми овде у Србији знамо шта су санкције, као што сам у читавој тој украјинској трагедији против руског бомбардовања украјинске инфраструктуре, јер знам како је било када је НАТО бомбардовао нашу инфраструктуру. Генерално, тешко ћете данас наћи троје различитих људи било где у свету који могу мирно да причају о горућим питањима. У свему томе страдају људи, али страда и истина.
Бојан Муњин
Извор: П-Портал
