Бруталност, примитивизам и насиље ријалити програма не може да се не пренесе на улицу, упозоравао је М. Ђурковић још пре седам година.
Србију је ових дана поново преплавио талас вести о бруталним насилним убиствима која се дешавају у породици, на улици, између вршњака. Но ми смо толико отупели и толико затрпани насиљем и лудилима различитог типа да све то прође и заборави се после само неколико дана. А монструозни случајеви се смењују као на траци. Најгоре је што толика брутална убиства више нису нека посебна тема којом би друштво, политичари, институције или медији требало да се баве. Ретки су чак и медији који су одреаговали на овај последњи талас и потражили мишљење стручњака, пробали да макар укажу на то да се налазимо на врло опасном путу.
Још један доказ нашег општег отупљивања и навикавања на ненормалност као на уобичајени и прихваћени оквир друштвеног живота јесте чињеница да су утихнули и последњи гласови који су апеловали на сузбијање, ако не и укидање ријалити програма. „Фарма” и „Парови” постали су регуларни део живота просечног српског гледаоца, а доскоро је ту био и „Велики брат”. Док су Антенине телевизије прешлe на ријалитије музичког типа, Хепи не престаје да емитује „Парове”, због чега је према неким тврдњама наводно Митровић принуђен да одговара готово непрестаним емитовањем „Фарме” јер су то програми који бележе највећу гледаност.
Шта су ови програми? У питању су форме које промовишу најпримитивније, нагонске врсте понашања и по правилу се базирају на приказивању вербалног и физичког насиља, с једне стране, и секса различитих врста, са друге. Но за овакве лабораторијске програме базиране на постулатима експерименталне психологије важи класично правило да се границе стално морају померати, и то све већом брзином. Када су овакви програми почињали, велики догађај је био приказивање првог наговештаја сексуалног односа. Само неколико година касније сексуални однос се приказује већ прве или друге вечери емитовања. Следи затим омогућавање гледаоцима да од тога виде све више, па се уводе мењања партнера, хомосексуални односи, наговештаји групног секса итд. Насиље такође мора да ескалира, па осим правила да се уносе литри алкохола, увреде свих врста морају да буду све горе, а туче, премлаћивања па чак и пуштање крви постали су такође очекивани садржај програма.
Осим пропалих естрадних звезда жељних пажње или подизања своје атрактивности, коју после покушавају да наплате већом ценом за своје наступе, и очигледно болесних људи, сада основу програма чине такозване старлете, што је еуфемизам за проститутке којима телевизије очигледно плаћају за секс пред камерама, а тиме оне такође подижу своју тржишну цену за обављање најстаријег заната, кад изађу напоље. Врхунац је наравно довођење криминалаца, па смо се тако вратили на то да се као модели и идоли за децу нуде криминалци и проститутке. Недавно смо имали прилику да на насловној страни једног дневника видимо децу из основне школе како узимају аутограм од Кристијана. Наречени је, наравно, свој боравак на „Фарми” користио да митологизује своје криминалне активности.
Не смемо заборавити ни улогу политичара. Не тако давно значајан регионални политичар Ненад Чанак је учествовао у „Великом брату” да би након тога насиље пренео и у стварни живот када је брутално претукао човека, због чега му се и даље суди. Војислав Шешељ гостовањем у оваквим програмима покушава да поврати „популарност“.
Бруталност, примитивизам и насиље ових програма не може да се не пренесе на улицу. Онај ко омогућава овај непрестани ментални злочин, директно производи и прелива насиље, болест и зло у друштво. Најгоре од свега јесте то што је све то противзаконито. Довољно је погледати Закон о радио-дифузији, односно његов члан 19 који говори о заштити малолетника и члан 68 који прописује опште обавезе емитера у односу на програмске садржаје. Ту је прописано да емитери морају да емитују садржаје који доприносе подизању општег културног и сазнајног нивоа грађана (тачка 4), као и да не емитују програм чији садржаји могу да шкоде физичком, менталном или моралном развоју деце и омладине, или да не емитују програм који подржава и истиче насиље… и друге облике криминалног понашања (тачка 5 и 6). Уз то, постоји и Кодекс о понашању емитера на основу кога би такође било лако укинути овакве програме или их за почетак пребацити да се емитују после поноћи.
Но и РЕМ као и највећи број институција у овој земљи већ годинама не ради свој посао и не примењује закон. Коме још да падне на памет да опомиње Пецонија Ранковића и Жељка Митровића, или Пинку и Хепију да узима дозволе, кад се зна колико су ти људи моћни и утицајни у овој земљи? А ријалити програми су им највећи извор прихода…
Жртве такве констелације односа у којој они зарађују ширећи болест и насиље, а институције не раде свој посао, јесмо сви ми. А посебно наша деца…
Миша Ђуркович
Извор: Искра 12.03.2016
