Пише: Мирослав Стојановић
Потребно је било дуго, предуго времена да управо то време, напокон, као неприкосновени жрец, одвоји у (увек интригантном) случају Радована Зоговића оно што је за оцену и процену његове личности мање важно, и повремено оспоравано, и што ће у његовој (драматичној) биографији остати (само) као фусноте, од онога што га је у правом и пуном светлу беспоговорно потврдило и потврђује – да је био и о(п)стао неспорно велики песник.
Неумитни ветрови времена развејали су тамне идеолошке тмине и контроверзе из дугог, предугог периода његове изопштености из јавног живота и немилосрдног бојкота. Зоговић се вратио, и враћа, тамо где му је у суштини место, међу песнике.
Можда (још) недовољно међу читаче, али све више и интензивније, посебно у Црној Гори, међу књижевне тумаче и истраживаче његове поезије и укупног стваралаштва. Штампају се његова изабана и сабрана дела. Увећава се број научних радова и докторских дисертација које се баве Зоговићем.
А тиме, неминовно, и читалачка заинтересованост за Зоговићево стваралаштво. Али посебно код млађег света, који мало зна о „оном“ времену, за његову заиста драматичну животну причу и судбину. А у том трагању могу опет „проговорити“ неке од оних затурених „фуснота“ и архивираних представа о човеку којег су, својевремено, једни дизали у звезде, а други видели у њему само злобу, која сеје страх око себе и жање буре и несреће.
Познати професор универзитета и писац култних књига, монографије о Вуку Караџићу (Нолит 1964), „Видовдан и часни крст“ (Слово љубве, 1976) Миодраг Поповић (1920–2005), пишући о подели која је владала међу младим интелектуалцима левичарима на „оскаровце“ (Оскар Давичо) и „зоговићевце“, оставио је занимљив запис о „двојној“ Зоговићевој природи.
Стрепња од сусрета са Андрићем
„Чудан човек био је Радован Зоговић. Песник и политичар у исто време. Знао је да ошине речју, још више оштрим погледом бојовника, али и да се ражалости над људском судбином. Искључив до крајности, умео је да буде широк тамо где се нико не би надао. Двојак у свему: патријархални херој и пролетерски револуционар.“
Једна од оних затурених фуснота васкрсла је, иначе, у телевизијској серији „Нобеловац“ посвећеној Иви Андрићу. Серија је, с разлогом, изазвала велико интересовање. И вратила, између осталог, у жижу интересовања (прве две епизоде) једног од њених најинтригантнијих актера, „отписаног јеретика“, за овдашњу и садашњу телевизијску публику готово заборављеног Радована Зоговића. Телевизијски „нацртан“, изазвао је изнова жустра и опречна реаговања. Каква су га, уосталом, увек пратила.
Преломна тачка у његовој причи и судбини била је, иначе, фамозна 1948. година. Уз радикалан, не само идеолошки, раскид с Москвом (и Стаљином), догодио се такође и радикалан раскид Радована Зоговића са његовом Комунистичком партијом. Бруталан за њега самог по последицама. Високи партијски функционер, члан (све)моћног Агитпропа, задужен за културу, хируршки је одстрањен и годинама херметички изолован.
Најгласовитији информбировац није, међутим, заглавио на Голом отоку. Два његова брата јесу, само због тога што нису хтела да га се одрекну. Једна од Зоговићевих енигми која ће остати, по свему судећи, неразјашњена. Остаје и опстаје разложна претпоставка да га је од пута на Голи оток спасао онај који је то једини и могао да учини, Тито: Радован Зоговић је још у току рата срочио чувену поему (по узору на Мајаковског) „Пјесма о биографији друга Тита“…
Зоговића је политичко изопштавање мање болело – остао је идеолошки челично доследан и ортодоксан – од чињенице да су му сви дотадашњи пријатељи окренули леђа. Међу њима велики број писаца и уметника. Посећивала га је само Десанка Максимовић.
Сукоб на левици
Исидора Секулић је пресекла. „Господине Зоговићу, ја вам више нећу долазити, мене су уписали у неку црну свеску“, саопштила му је, јетко и преплашено, телефоном: Радована су даноноћно „чували“ Удбини агенти…
У тексту под насловом „Биљешка о Андрићу“, пуног горчине, једа и пркоса, споменуо је велики број оних који су га својим држањем изненадили и разочарали: Вељко Петровић, Ђорђе Андрејевић Кун, Милан Богдановић, Јанко Ђоновић, Ели Финци и (посебно) Велибор Глигорић.
„Гледајући и преживљавајући све, све ове и многе друге сусрете, ја сам често помишљао на Андрића: кад ли ћу срести њега и како ли ће он при сусрету поступити, питао сам се, прижељкујући сусрет, стрепећи од њега.“
Очигледно не без разлога. Од првог, крајње неугодног сусрета у Коларчевој улици с пролећа 1952. године, па више сусрета потом, и Андрић је, најчешће, избегавао да се поздрави са Зоговићем. С обзиром на суморна и зла времена, која и велике људе терају да у понечему буду мали, Десанка би за све смогла снаге да тражи и нађе помиловање. Не и Зоговић.
С другим неспорно великим писцем Андрићевог формата, Мирославом Крлежом, Зоговићев однос је био деликатнији и сложенији. Прешао је дуг пут од жестоког обрачуна до измирења. Крлежа је заслужан за чињеницу да је изопштени песник после 15 година пробио херметичку блокаду: први пут после десетак година забране, штампане су у загребачком „Форуму“ Радованове песме.
Како је до тога дошло – још једна енигма, у овом случају решена – нешто касније. Да се вратимо на почетак и чувени сукоб који је буктао на (књижевној) левици између два рата, за који, и после гашења, изазива наглашено интересовање: не престају да се објављују студије и књиге (после оних које потписују Станко Ласић и Василије Калезић) на ову (и даље интригантну) тему.
У епицентру великог спора, који се наизглед тицао литературе, а у много чему (или превасходно) био политички и идеолошки, нашли су се Мирослав Крлежа (1883–1981) и Радован Зоговић (1907–1986).
Неупоредиви по литерарном учинку, били су упоредиви по полемичкој жестини и ватри коју су унели у беспоштедни „рат“ који је оштро засецао и поларизовао лево оријентисану интелектуалну јавност. И снажно уздрмао саму Комунистичку партију: изазивао је забринутост њеног чланства, разорне деобе и отворене фронтове.
Крлежа је у овом сукобу (и касније) акценат стављао на аутономију књижевног стваралаштва, а његови опоненти на дијалектички материјализам. Један од важних учесника у овом сукобу, Милован Ђилас, много касније, објашњавао је: Обрачун партије с Крлежом имао је огроман значај за обе стране. Утицај Крлежин на левици, поготово у партији, безмало је окончан. Партија је довршила бољшевизацију, своју унутрашњу, духовну припрему за будућу револуционарну улогу.
Разлаз са Крлежом био је, констатује Ђилас, разлаз на питању револуције, све друго је споредно и неважно…
Титова оштра интервенција
Сукоб је, иначе, у једном часу добио такве размере у Комунистичкој партији да је морао да интервенише њен генерални секретар, Јосип Броз Тито. Учинио је то бољшевички оштро и неопозиво. Са страница партијског гласила „Пролетер“ напао је сараднике левичарског, Крлежиног, „Печата“, узимајући, поименице, на нишан неке његове сараднике. Посебно Марка Ристића.
Интересантно да је, међутим, „поштедео“, бар јавно, најважнијег актера спора, оснивача и главног уредника „Печата“ Мирослава Крлежу. Партији је, очигледно, тако звучно име било потребно, упркос чињеници да је по уверењу његових критичара подривао њено револуционарно јединство у драматичном тренутку: ратни бубњеви су већ бивали застрашујуће гласни…
Иако неспоменут, Крлежа је схватио да је главна адреса напада и анатеме. Одговорио је на жестоке нападе: „Хајка која траје против Печата и Печатових сарадника… уперена је против мене… све те клевете и подвале су, директно и искључиво, против моје личности и мојега књижевног ђела.“ Осећао се, написаће касније, изоловано и одбачено. Преживљавао је „најтеже дане у животу“.
Није, међутим, бацио копље у трње. Кренуо је у противнапад. Ако му је Зоговић, на страницама „Печата“ и, посебно, у (чувеном) „Дијалектичком антибарбарусу“ био први на нишану, окренуће се више Миловану Ђиласу. Означиће га главним кривцем за тај сукоб.
Сукоб који се разбуктао уочи рата, мало је пригушен одмах после рата, не и заборављен. Стицајем околности, Зоговић ће бити особа која ће по ослобођењу ступити, у име нових власти, у контакт са Крлежом. Ради сарадње и – измирења.
Ново изненађење
Сусрет у издавачкој кући „Напријед“ аранжирао је Јоже Хорват (1915–2012), партизан и – писац. Крлежа је дошао, пише Хорват, „помало збуњен и видно нервозан“. Разговор је започео Зоговић.
У једном тренутку је застао, погледао у Крлежу и (реско) добацио: „Крлежа, битку коју сте водили прије рата с партијом, сматрајте изгубљеном!“
Крлежа је жустро реаговао: „Пардон!“
„Никакав пардон“, узвратио је истим тоном Зоговић. „Понављам, битка коју сте водили с партијом прије рата, за вас је изгубљена!“
С „видном гримасом“, Крлежа се уздржао од даље реплике. Разговор је настављен. Утаначена је сарадња. Договорено је покретање часописа „Република“. Крлежа ће бити главни уредник.
Великог писца чекало је, међутим, ново, неугодно изненађење на чувеном Петом конгресу партије. Тада непорециви ауторитет, Ђилас је у реферату констатовао: „КПЈ не одустаје од своје оцене да су око Печата били окупљени ревизионисти који су негирали дијалектички материјализам и оспоравали револуционарну улогу радничке класе.“
Крлежа је био делегат на конгресу. Изненађен и узнемирен, нашао је у паузи Тита. Он га је умирио: у штампаним документима конгреса неће бити тог (Ђиласовог) пасуса.
Оставимо такође интригантну причу о Ђиласу и Крлежи за неку другу прилику. Ово је наставак приче о Зоговићу и Крлежи. Њено „друго полувреме“. Зоговић је одавно детронисан и изопштен. Из изолације и бојкота, који је трајао 15 година, извући ће га управо његов некадашњи љути противник и опонент – Крлежа.
Њих двојица су се после рата виђали као пријатељи – и у Зоговићевом дому – све до Радовановог пада. Кад је прочитао да се у Загребу покреће часопис „Форум“, Зоговић се, „после дугог колебања и премишљања“, осмелио да пише Крлежи. И да му понуди, за објављивање, своје песме.
Дуго ћутање. А онда, у поштанском сандучету, писмо: Крлежа, Загреб, улица… Узео га је са стрепњом. И са стрепњом отворио. Почињало је охрабрујуће: „Драги Зоговићу, Ваше писмо од 5. 10. о. г. (радило се о 1964) примио сам тек јутрос, 12. 10, по повратку из Словеније и тако Вам одговарам са закашњењем, без моје кривње. Опростите!“
Позвао га је да скокне до Загреба и поразговарају о објављивању песама. „У Форуму или изван Форума, свеједно…“
Зоговић је „скокнуо“ до Загреба. И у Крлежин дом. Дуг разговор чији садржај, с обзиром на дати простор, прескачемо. Зоговић је предао Крлежи неколико песама, овај му обећао да ће се ускоро видети у Београду: Крлежа долази (опет) на партијски конгрес.
Разрешење енигме
Пролазе дани конгреса, од Крлеже ни гласа. Једног дана у Зоговићеву собу улеће преплашено његова братаница: „Стрико, један велики, дебели човек је у вратима, неће да уђе док ти не дођеш…“ Знао је о коме се ради. Разговор је почео ведро. Речено му је (Крлежи) да „они немају ништа против објављивања Зоговићевих песама“.
И још нешто: Крлежа се том приликом срео са Антонијем Исаковићем, директором „Просвете“. И рекао му: „Зашто не објавите Зоговића?“ Довољно. Из „Просвете“ су сутрадан дошли код проскрибованог писца: дајте нам књигу. Тако је изашла „Артикулисана ријеч“.
Како је заиста до тога дошло? Енигму је разрешио сам Крлежа. У казивању његовом Екерману Енесу Ченгићу открио је тајну. Испричао му је како је текао разговор са оним ко је могао све да пресече, Титом.
Крлежа: „Ево, имам пјесме Радована Зоговића, нитко неће да му их објави. Прочитао сам их, већина је изврсна, остале одличне…“
Тито: „Нека Радован иде к врагу…“
Крлежа: „Али поезија је добра, ја бих је објавио у Форуму.“
Тито: „Па објавите, ко вам брани…“
Бојкот је пробијен. Протутњале олује. И пало, коначно, измирење. Уз велику Зоговићеву захвалност Крлежи.
На вест о смрти великог писца и напокон заштитника, Зоговић се јавио „Књижевним новинама“. У краткој изјави споменуо је, између осталог, да му је Крлежа увек био „естетски и морални оријентир“. Често би, док „исписује речи“, помислио „шта би Крлежа на то и за то рекао“.
Извор: НИН, бр. 3959, 12. 11, 2026, стр. 50-52.
