Пише: Нина Вујачић
Између уличног асфалта и рајског бездана – “У Дантеовој руци” доноси улогу живота и застрашујуће добро издање Џерарда Батлера у филму који савршено спаја високу умјетност и ренесансни шунд, прије него што се под сопственом филозофском тежином сруши у сентименталну фантазију.
Када режисер калибра Џулијана Шнабела, човјек опсједнут екстремним умјетничким судбинама и силовитим, сировим стваралаштвом, одлучи да екранизује комплексни и наизглед потпуно неухватљиви роман Ника Тошиса, резултат никако не може бити обичан филм. “У Дантеовој руци” (“In the Hand of Dante”) је управо то: филм који стално мијења рухо, прави стваралачки делиријум и лудост која пршти од живота чак и тамо гдје сама прича почиње да пуца по шавовима. Смијештајући радњу на два колосијека, у Фиренцу 14. вијека и Америку непосредно након 11. септембра 2001, Шнабел поново склапа “Божанствену комедију”, али овај пут као насилну, опору бајку из криминалног подземља. Добили смо нешто налик на “Да Винчијев код”, али у жестокој и мрачној верзији, испреплетеној фуснотама о гријеху, искупљењу и пакту са ђаволом.
Два свијета, једно лице и сатанско присуство Џерарда Батлера
Читава прича у филму почива на огледалима и идеји о реинкарнацији. Оскар Ајзак, са својом камелеонском харизмом игра двоструку улогу. Са једне стране, он је сам Данте Алигијери који се у средњовјековној Фиренци рве са сопственом умјетничком и духовном судбином. Са друге стране, он је Ник Тошис, раскалашни савремени писац и човјек заљубљен у Дантеово дјело, чије одбијање било каквог компромиса опасно граничи са самоуништењем. Главни покретач радње у модерном добу јесте проналазак непроцјењивог, оригиналног пергамента “Божанствене комедије”, исписаног лично Дантеовом руком. Тај рукопис се налази у рукама мафијашког боса Џоа Блека – друго име за смрт – којег Џон Малкович игра на свој препознатљив, језив начин, пун неког пригушеног, тињајућег бијеса.
Тошисов задатак је да утврди да ли је рукопис прави и да помогне да се он прошверцује како би га приватно продали за баснословне паре. На том путу кроз италијанско подземље друштво му прави Луи, брутални, брбљиви и застрашујући плаћени убица. Управо овдје нас чека највеће, потпуно шокантно изненађење овог филма.
Џерард Батлер, офарбан у плаво и са гласом који звучи као камен клесан највулгарнијом оштрином, пружа улогу каријере од које застаје дах. Његов Луи је оличење психопатске сировости и најдубљег људског презира. Он не убија из страсти или бијеса, већ из апсолутне равнодушности, претварајући насиље у неку врсту гротескне умјетности. Да иронија буде већа, Батлер у оним историјским дјеловима филма глуми и папу Бонифација VIII, чиме Шнабел савршено заокружује своју сатанску и противцрквену поруку.
Брилијантност црно-бијелог трилера и улична пљачка
Прве двије трећине овог дугог, двоипосатног остварења теку без грешке. Снимљена у свиленкастој црно-бијелој техници, прва половина филма има такву енергију, напетост и цинизам да просто пожелите да је Шнабел до краја остао у оквирима чистог, огољеног гангстерског трилера. Сама сцена пљачке у једној палати у Палерму одише вртоглавим узбуђењем, а дио у којем се писац Тошис лажно представља као историчар, па се завлачи у старе италијанске библиотеке и крадом узима документе из Дантеовог времена да би им тестирао старост, претвара филм у врхунску интелектуалну детективску причу.
Та запаљива мјешавина мафијашке жестине са уличног асфалта и високе ренесансне умјетности (као у сцени гдје Блек и Луи расправљају о оригиналном Рембранту који им виси на зиду) држи пажњу баш зато што је уврнута и пуна неког убојитог црног хумора. Глумачка екипа, појачана тешкашима попут Ал Паћина (који игра Тошисовог ујака, мафијашког ментора промуклог гласа) и Мартина Скорсезеа (који се под огромном бијелом брадом појављује као Дантеов мудри духовни вођа Исаија), даје филму посебну тежину и осјећај епског спектакла.
Пад у магловити бездан и предозирање филозофијом
Међутим, кола крећу низбрдо оног часа када Шнабел одлучи да му обично причање приче није довољно, па закључи да публика мора по сваку цијену да се опије вишим сферама љубави, патње и Бога. Када из приче нестану главне погонске силе, односно ликови које играју Батлер и Малкович, читав темељ филма почиње да попушта под теретом преамбициозне идеје.
Историјски осврти на Дантеов брак са Ђемом (Гал Гадот) и његову продуховљену опсесију тринаестогодишњом Беатриче губе сваку драмску оправданост и претварају се у развучена, апстрактна мудровања о смислу живота. Када се та иста емотивна нит прелије на Тошисов савремени живот и његову аферу са асистенткињом Ђулијетом (коју такође игра Гал Гадот), филм улази у фазу потпуног предозирања и гушења у сопственом тексту. Појављивање бизарних ликова, попут гангстера којег тумачи Џејсон Момоа или Мефистофелеса у лику неке необично високе шансонијерке, само појачава утисак да је воз дефинитивно искочио из шина и одлутао у неку претешку, сентименталну и филозофску фантазију.
Филм “У Дантеовој руци” школски је примјер оног “великог промашаја” какав себи могу да приуште само истински талентовани аутори. Ово је претешка, превише украшена вишеслојна торта коју Шнабел на крају не успијева да послужи као складно и потпуно филмско искуство. Па ипак, његова визуелна раскош, храброст да споји оно што се спојити не да и, изнад свега, вулканска енергија и глума Џерарда Батлера чине га дјелом преко којег се не може лако прећи. На крају крајева, има далеко досаднијих начина да гледате како један добар филм пропада него што је то препуштање овој бизарној, високолетећој вожњи кроз рај и пакао људске природе.
Од Баскијата, преко Ван Гога до Дантеа
Шнабел је један од најпознатијих умјетника који је успјешно прешао из свијета ликовне умјетности у филм. Његови најзначајнији филмови су “Basquiat” (1996), биографска драма о сликару Жану-Мишелу Баскијату, “Before Night Falls” (2000), о кубанском писцу Реналду Аренасу, “The Diving Bell and the Butterfly” (2007), који се сматра његовим ремек-дјелом, и “At Eternity’s Gate” (2018), посвећен последњим годинама живота Винсента ван Гога.
Највећа признања стекао је за филм “The Diving Bell and the Butterfly”, за који је освојио награду за најбољу режију на Канском фестивалу, Златни глобус за најбољег редитеља, као и номинацију за Оскара за најбољу режију. Овај филм донио му је међународни углед као једном од најзначајнијих ауторских редитеља савременог филма.
Извор: Вијести
