Пише: Мирољуб Стојановић
Маестралан је план остварења „Болне истине“ у којем гледамо породицу која се константно распада, али никако да се распадне. Парадокс ове ситуације води до гротеске: што је породица дисфункционалнија, везе унутар ње су све чвршће
Каријера енглеског редитеља Мајка Лија једна је од најстабилнијих и најуједначенијих у новом раздобљу европског филма. Осцилације у квалитету у његовом иначе богатом опусу, занемариве су. Од петнаест играних филмова које је снимио, скала преференције је прилично комплексна, јер би се неколико филмова могло узети за најбољи (Тајне и лажи из 1996. му је донео чак пет номинација за Оскар). Такође, занемарива је разлика између онога што би се могло сматрати за његов најбољи или најгори филм.
Болне истине, далеко најбољи филм који се у овом тренутку појављује на суморном београдском биоскопском репертоару, поново показује Мајка Лија у доброј форми (и то у 81. години!) и носи потпис мајстора. У центру Лијеве пажње је једна црначка британска породица. Тачније, супруга и мајка Пенси, коју бриљантно глуми Маријана Жан Баптист, иначе прва британска црна глумица номинована за награду Оскар за улогу у филму Тајне и лажи где јој је партнерка била Бренда Блетин.
Премда живе у стабилном економском поретку, сређеном и комфорном дому, те у устројству британског друштва које чини малу разлику између радничке и средње класе, породични односи су потпуно затајили. Пенси, константно пренадражена и хиперсензибилна, постаје проблематична у свим сферама комуникације. Чангризава, звоцава и иритантна до неподношљивости, Пенси се тако понаша не само унутар сопствене породице него свој безразложни гнев манифестује у ширем друштвеном оквиру: у самопослузи, код лекара, код зубара, а не иде јој ни комуникација с рођеном сестром. Жестина Пенсиног гнева толика је да оне на које је управљена тера на повлачење и оставља их без речи. Обрецивање постаје њен комуникациони манир и она не бира на кога би га усмерила. Син, двадесетдвогодишњак, беспосличи и и потпуни је странац у дому, у којем мајка сваку прилику користи да би спавала. Ако се филм пажљивије гледа, уочава се да Пенси из куће не излази чак ни у двориште.
У Болним истинама не присуствујемо породичном отуђењу као процесу. Кад филм почне, оно је већ довршено, и практично смо суочени само с последицама. Од силног гомилања последица, узрок нам увек измиче. У Пенсиној породици су сви несрећни и притом се ни не труде да пораде на ма каквом побољшању. Ирегуларност постаје „сигурно уточиште“ овог дома и сви је прихватају као датост, управо почев од Пенси. Парадоксално, њен бес није покретачки него статички и ова статика јавља се не само као релациони статус qуо унутар породице. Постоји један величанствени мајсторски редитељски потез у филму, а то је онај кад Пенси ставља букет цвећа у вазу. То је у филму једини тренутак кад се тежи неком улепшању, неком побољшању, нечему што надилази породични сумор. Али, чим Пенси изађе из просторије, супруг прилази вази, вади цвеће и баца га у двориште. Смисао ове сцене је разарајући. Тамо где су ирегуларност и неред правило, не може бити ни симулације нормалног живота. Супруг не жели привиде, и ако је цвеће само надоместак, симболички означитељ пријатности, лепоте и реда, онда је његово присуство потпуно непримерено породичној дезинтеграцији и агоничности коју она носи.
Такође, маестралан је и онај план филма у којем гледамо породицу која се константно распада али никако да се распадне. Парадокс ове ситуације води до гротеске: што је породица дисфункционалнија, везе међу њима као да су све чвршће. Сви они су толико здружени у властитим непомирљивостима да управо те непомирљивости рађају једну врсту доследности која држи породицу на окупу. Емпатија не само да је прогнана из овог дома, него се гледалац пита је ли икада и била у њему присутна. Дебакл ове микрозаједнице тим је видљивији што имамо супротан пример: живот породице Пенсине сестре и њезине две кћери, где владају радост, разумевање, склад и сарадња. А управо везано за сестрину породицу, постоји једини сувишни тренутак филма, а то је онај кад гледамо једну од сестриних кћери како незадовољној послодавки образлаже избацивање једног од састојака у справљању мириса. Ова сцена није корелативна ни с једном другом у филму и не само да јој ту није место него се иритантно не уклапа у иначе веома кохерентан филм.
У Болним истинама не присуствујемо породичном отуђењу као процесу. Кад филм почне, оно је већ довршено, и практично смо суочени само с последицама
На самом крају филма, супруг повреди леђа на раду а његов колега га доводи кући, буди Пенси и обавештава је о супруговој повреди. Пробуђена Пенси, седи дуго у кревету, не миче се. У другој просторији супруг седи за столом. Пролази извесно време. Низ супругово лице слива се једна суза. Ова суза је једина пукотина у емоционалним тврђавама у којима живе Лијеви губитници. Зашто Пенси стално гледа кроз прозор? Да ли је то оно што треба да види?
Извор: Радар
