Piše: Miroljub Stojanović
Maestralan je plan ostvarenja „Bolne istine“ u kojem gledamo porodicu koja se konstantno raspada, ali nikako da se raspadne. Paradoks ove situacije vodi do groteske: što je porodica disfunkcionalnija, veze unutar nje su sve čvršće
Karijera engleskog reditelja Majka Lija jedna je od najstabilnijih i najujednačenijih u novom razdoblju evropskog filma. Oscilacije u kvalitetu u njegovom inače bogatom opusu, zanemarive su. Od petnaest igranih filmova koje je snimio, skala preferencije je prilično kompleksna, jer bi se nekoliko filmova moglo uzeti za najbolji (Tajne i laži iz 1996. mu je doneo čak pet nominacija za Oskar). Takođe, zanemariva je razlika između onoga što bi se moglo smatrati za njegov najbolji ili najgori film.
Bolne istine, daleko najbolji film koji se u ovom trenutku pojavljuje na sumornom beogradskom bioskopskom repertoaru, ponovo pokazuje Majka Lija u dobroj formi (i to u 81. godini!) i nosi potpis majstora. U centru Lijeve pažnje je jedna crnačka britanska porodica. Tačnije, supruga i majka Pensi, koju briljantno glumi Marijana Žan Baptist, inače prva britanska crna glumica nominovana za nagradu Oskar za ulogu u filmu Tajne i laži gde joj je partnerka bila Brenda Bletin.
Premda žive u stabilnom ekonomskom poretku, sređenom i komfornom domu, te u ustrojstvu britanskog društva koje čini malu razliku između radničke i srednje klase, porodični odnosi su potpuno zatajili. Pensi, konstantno prenadražena i hipersenzibilna, postaje problematična u svim sferama komunikacije. Čangrizava, zvocava i iritantna do nepodnošljivosti, Pensi se tako ponaša ne samo unutar sopstvene porodice nego svoj bezrazložni gnev manifestuje u širem društvenom okviru: u samoposluzi, kod lekara, kod zubara, a ne ide joj ni komunikacija s rođenom sestrom. Žestina Pensinog gneva tolika je da one na koje je upravljena tera na povlačenje i ostavlja ih bez reči. Obrecivanje postaje njen komunikacioni manir i ona ne bira na koga bi ga usmerila. Sin, dvadesetdvogodišnjak, besposliči i i potpuni je stranac u domu, u kojem majka svaku priliku koristi da bi spavala. Ako se film pažljivije gleda, uočava se da Pensi iz kuće ne izlazi čak ni u dvorište.
U Bolnim istinama ne prisustvujemo porodičnom otuđenju kao procesu. Kad film počne, ono je već dovršeno, i praktično smo suočeni samo s posledicama. Od silnog gomilanja posledica, uzrok nam uvek izmiče. U Pensinoj porodici su svi nesrećni i pritom se ni ne trude da porade na ma kakvom poboljšanju. Iregularnost postaje „sigurno utočište“ ovog doma i svi je prihvataju kao datost, upravo počev od Pensi. Paradoksalno, njen bes nije pokretački nego statički i ova statika javlja se ne samo kao relacioni status quo unutar porodice. Postoji jedan veličanstveni majstorski rediteljski potez u filmu, a to je onaj kad Pensi stavlja buket cveća u vazu. To je u filmu jedini trenutak kad se teži nekom ulepšanju, nekom poboljšanju, nečemu što nadilazi porodični sumor. Ali, čim Pensi izađe iz prostorije, suprug prilazi vazi, vadi cveće i baca ga u dvorište. Smisao ove scene je razarajući. Tamo gde su iregularnost i nered pravilo, ne može biti ni simulacije normalnog života. Suprug ne želi privide, i ako je cveće samo nadomestak, simbolički označitelj prijatnosti, lepote i reda, onda je njegovo prisustvo potpuno neprimereno porodičnoj dezintegraciji i agoničnosti koju ona nosi.
Takođe, maestralan je i onaj plan filma u kojem gledamo porodicu koja se konstantno raspada ali nikako da se raspadne. Paradoks ove situacije vodi do groteske: što je porodica disfunkcionalnija, veze među njima kao da su sve čvršće. Svi oni su toliko združeni u vlastitim nepomirljivostima da upravo te nepomirljivosti rađaju jednu vrstu doslednosti koja drži porodicu na okupu. Empatija ne samo da je prognana iz ovog doma, nego se gledalac pita je li ikada i bila u njemu prisutna. Debakl ove mikrozajednice tim je vidljiviji što imamo suprotan primer: život porodice Pensine sestre i njezine dve kćeri, gde vladaju radost, razumevanje, sklad i saradnja. A upravo vezano za sestrinu porodicu, postoji jedini suvišni trenutak filma, a to je onaj kad gledamo jednu od sestrinih kćeri kako nezadovoljnoj poslodavki obrazlaže izbacivanje jednog od sastojaka u spravljanju mirisa. Ova scena nije korelativna ni s jednom drugom u filmu i ne samo da joj tu nije mesto nego se iritantno ne uklapa u inače veoma koherentan film.
U Bolnim istinama ne prisustvujemo porodičnom otuđenju kao procesu. Kad film počne, ono je već dovršeno, i praktično smo suočeni samo s posledicama
Na samom kraju filma, suprug povredi leđa na radu a njegov kolega ga dovodi kući, budi Pensi i obaveštava je o suprugovoj povredi. Probuđena Pensi, sedi dugo u krevetu, ne miče se. U drugoj prostoriji suprug sedi za stolom. Prolazi izvesno vreme. Niz suprugovo lice sliva se jedna suza. Ova suza je jedina pukotina u emocionalnim tvrđavama u kojima žive Lijevi gubitnici. Zašto Pensi stalno gleda kroz prozor? Da li je to ono što treba da vidi?
Izvor: Radar
