Пише: Мирољуб Стојановић
Од свих мишљења изречених на рачун филма Једна битка за другом након његове појаве, најприближније значају овог остварења јесте мишљење Алфреда Гарсије који му је предвидео статус „инстант класика“. И одиста, не треба бити само фан Пола Томаса Андерсона, једног од највећих живих америчких редитеља, па се с овим сложити. Једна битка за другом, нимало случајно, јавља се у Трампово време које не само да одсликава него је и њиме обухваћено. За критичке дозере ово јесте поен предности у тумачењу филма као својеврсног обрачуна с трампизмом, али би га оваква једнострана интерпретација лишила других, много универзалнијих својстава. Такође, када је Пол Томас Андерсон у питању, због изразите комплексности његових филмова и бројних могућности за разна аналитичка полазишта и исходишта, сваки програматски оквир његових филмских визија показао би се као претесан и неподесан да изрази суштину његове филмске чаролије.
Једна битка за другом не понавља ништа од претходних редитељевих метаопсесија Америком, а опет, све старо је ту. Насиље које је у толико драстичној мери обликовало америчку повест, окрутност као његова најизразитија манифестациона форма, убојита критика оног што обликује америчке митове, те урушавање хијерархијског поретка оних вредности које су увек словиле као типично америчке. У Једној битки за другом прича нам Пол Андерсон причу о двојици антагониста који покушавају да се дочепају девојке Шарлин (Чејс Инфанити) на коју обојица полажу очинска права. Први, пуковник Локџоу (Шон Пен), инкарнира узоритог америчког ултрадесничара, како својом приврженошћу униформи коју носи (легално), тако и својом припадношћу кјуклуксклановској варијанти осавремењене расистичке организације (илегално). Други, „Гето“ Пет или Боб (Леонардо Дикаприо), јадни је остатак некадашњег левичарског револуционара, припадника покрета „Французи 1975“, који је своју поражену идеологију левице заменио утапањем у алкохол и дрогу. Једна битка за другом, мењајући и комбинујући жанровске предзнаке јесте филм који се суштински своди на потеру за одбеглом кћери.
Из комерцијално-стратешких разлога, Андерсонов филм се најпре апострофира као комедија што је оправдано и тачно. Да није комедија, овај филм не би ни био могућ
Но, то је Полу Томасу Андерсону само наративни оквир да развије једну убојиту критичку опсервацију Америке, која је прерасла у једну политичку фантазмагорију расистичке провенијенције, што постаје основ њеног политичког али и етичког идентитета. Много је разлога који би се могли навести у прилог квалитетима филма Једна битка за другом. Суманути и фуриозни, мало виђени ритам, апсолутна непредвидљивост, бизаран хумор чије је исходиште гротеска, генијална глума Леонарда Дикаприја, најбоља у његовој каријери, али и глума других актера филма (у првом реду Бенисија дел Тора)… Али, оно што га чини непоновљивим, а његовог аутора јединственим, јесте фасцинантна ноншаланција, лакоћа с којом се Пол Томас Андерсон лаћа убојите критике Америке, односно, начина иза чијих се привида неозбиљности помаља бескомпромисна критичка оштрица.
У овом тренутку још остаје нејасно да ли је Томас Пинчон, један од великих прозних америчких револуционара, заиста учествовао као косценариста филма, или је само његов роман Вајнленд послужио као стартна основа за сценарио који је сам писао Пол Томас Андерсон. Како год било, оно што је категоризовало Пинчона као писца и сврставало га у литерарни жанр „хистеричног реализма“ у једнакој мери доприноси класификовању и овог филма и опуса Пола Томаса Андерсона у целини. Једна битка за другом је, пре свега, „хистерични реализам“ и то оног типа од којег вам не бива мука у стомаку а требало би. Можда је иритантно, па и јерес, рећи овом приликом да је П. Т. Андерсон као Ниче, који је неке од својих најрадикалнијих филозофских опсервација изрекао у Веселој науци, својој најразигранијој књизи.
Управо је мењање жанровских и поџанровских предзнака једна од манифестација његове хистерије. За филм који почиње као социјално ангажовани, па потом следи један кратак излет у мелодраму, затим се развија као филм детекције који убрзо прераста у филм потере, и тек на крају метастазира у радикални, еминентни политички филм, али само у консеквенцама, ова хистерија се срећно показује као начело синтезе и она срећно избегава партикуларност у форми. Једна битка за другом савршена је, кохерентна целина чија је веома битна одлика усаглашеност свих његових дигресивних равни. Свако одступање је у потпуности у функцији целине. Тако је тело за испитивање расне чистоте (Клуб божићних авантуриста), оно које се први пут јавља када испитује пуковника Локџоуа, заправо један од најбитнијих катализатора филма, јер је не само битан за наративну кохезију, него пре свега показује острашћеност идеологије, оне идеологије којом је америчка десница монополизовала своје право на историјско насиље.
Радослав Т. Станишић: Филмска критика – „2001: Свемирска Одисеја“
Мигрантско питање које је за Трампову администрацију постало кључно, а кључно је и за остатак западног света, у Андерсоновом филму задобило је радикалне апострофе. Не само из разлога заоштравања мигрантске политике глобално, но што се она најрадикалније спроводи управо на америчким границама, и то са Мексиком. Може Бенисио дел Торо у улози Сенсеија бити савршено шармантан и неодољив у начину на који брине о својим мексичким сународницима када долазе да их интернирају и хапсе, али Једна битка за другом, између осталог, показује одсуство сваке правне превенције у тренутку када се мигрант нађе спрам револвера. Ова расистичка конотација садржана је не само у насиљу које над њима спроводе америчке власти, него и у језику којим се мањине позиционирају на маргинама америчког друштва, где им се не обраћа персонализовано или чак кроз њихову етничку припадност него кроз боју коже. Тако се Индијанцу Авантију, иначе ликвидатору, обраћа са „Црвенокошче!“.
Једна битка за другом је два часа и четрдесет минута луде забаве, али је и аларм. Снагама репресије у филму не парира ниједна организована друштвена група (истина, неки се обриси назиру у оној групи с којом „Гето“ Пет неуспешно измењује лозинку која би га одвела до ћеркиног скровишта), и „Гето“ Петова акција изолован је индивидуални чин којим он надмудрује оне који ћерку желе као и он, али га ни на који начин не умрежава у ма коју струју отпора која тек има да се роди.
Из разумљивих, комерцијално-стратешких разлога, Андерсонов филм се најпре апострофира као комедија, што је оправдано и тачно. Да није комедија, прво овај филм не би, на ма којој критичкој равни, ни био могућ. Друго, луцидно и интелигентно, Пол Томас Андерсон показује, по ко зна који пут својим филмовима, да нас, парадоксално, управо удаљавање од мете најпре води ка њеном центру. Оно што је највећа добит у сагледавању овог филма јесте да нас он не усмерава ни ка дефетизму ни ка одсуству наде. Поражени, а такви су сви с оне стране Ел Паса, још увек су задржали атрибуте хуманости. Сачували су све базичне вредности: одани су, умеју да воле, осуђују друкаре, задржали су топлину, солидарност и спремност на лични ризик. Све оно што не поседује устројство које је против њих.
Душан Ковачевић: Морамо колективно да се лечимо, да схватимо где смо стигли.
Није ли тачка кључања у овом филму она када „Црвенокожац“ Аванти, иначе верни егзекутор пуковника Локџоуа, преусмери своје оружје тако да његова цев гледа и окида на праву страну?
Извор: Радар
