Пише: Мирољуб Стојаковић
Није без значаја што је на свечаном отварању конференције, конферансије изразио велику захвалност Београду и Будимпешти, градовима који су такође 6. марта дали свој допринос обележавању стогодишњице рођења великог редитеља, уприличивши његову ретроспективу.
Како се једна велика култура одужује својим великанима, показало је обележавање стогодишњице рођења Анџеја Вајде, горостаса пољског филма, у Кракову и Варшави. Свечаном церемонијом 6. марта (дан када је Вајда рођен) у свечаној сали Музеја Манга у Кракову, који је иначе основао сам редитељ а који је посвећен јапанској уметности и науци, отпочела је година Анџеја Вајде. О значају ове прославе говори чињеница да је иза одлуке да ову годину прогласи Вајдином годином, стао ни мање ни више него пољски Сенат. Потписник је имао ретку привилегију да као гост Министарства спољних послова Републике Пољске проведе шест незаборавних дана у Пољској и присуствује приредбама Анџеју Вајди у част.
Музеј Манга је Вајда основао 1988. са својом супругом Кристином Захватович, након што је у Кјоту, у Јапану, примио замашну новчану награду за своје стваралаштво. Сва средства од ове награде, Анџеј Вајда, иначе велики поштовалац јапанске уметности, уложио је, уз додатна средства јапанских институција и индивидуалних спонзора, а идући трагом великог колекционара јапанске уметности Феликса „Манге“ Јасењског, у оснивање Музеја. Функција Музеја је промицање јапанске уметности и науке, али и више од тога, Музеј ће бити симбол пријатељства народа Пољске и Јапана. То је, уосталом, био и основ обраћања јапанског амбасадора који је на свечаној церемонији у Кракову истакао својеврсни значај Манге као обавезне карике у обостраном разумевању.
Атмосфера у Музеју Манга тог петка, 6. марта била је управо величанствена. Уз присуство високих државних званица, бројних чланова академске заједнице и незапамћено медијско интересовање, показао је пољски културни естаблишмент колико је Анџеј Вајда још жив, али и колико му захвална Пољска дугује. Том приликом додељена је и награда Анџеј Вајда која је ове године додељена супрузи Леха Валенсе, Данути Валенси, као и Анџеју Почобуту. Данута Валенса као активисткиња, „отвара теме равноправности, породице и емпатије, као и одговорности према сваком човеку“. Почобут је новинар и публициста, активиста Пољака у Белорусији, који својим деловањем и непоколебљивом борбом за истину, ради на солидарности белоруског и пољског народа. Такође, специјални изасланик француског председника Емануела Макрона уручио је орден Легије части у рангу официра, супрузи Анџеја Вајде, Кристини Захватович. У двоипочасовној приредби достојној највиших културних церемонија, с организацијским потенцијалима који битно надилазе локалне пољске границе, показала је Пољска колика је данас функција колективног памћења, и колико појединац у склопу тог колективног устројства може да допринесе, поготово ако је он истакнути уметник.
Катаржина Новак, директорка Манга музеја, љубазно се одазвавши позиву за разговор, нагласила је да је управо захваљујући Вајди и његовој визији о раду Музеја, Јапан постао инострана култура у Пољској која се много боље разуме. Госпођа Новак је нагласила да 200.000 посетилаца годишње обиђе Музеј Манга, а када је о зближавању реч, управо су Кјото и Краков постали сестрински градови. Наравно, води се рачуна о реципроцитету, да се, наиме, омогући пољској култури једнаки третман у Кјоту и Јапану.
Већ следећег дана, у суботу, 7. марта, у истом музеју отворена је изложба Вајда. Поводом стогодишњице рођења. Ова садржајно фасцинантна изложба коју је приредила Доминика Горовска, објединила је огромно богато наслеђе породичног архива. С једне стране, ту су документа и фотографије, с друге, ту су Вајдини цртежи, један сегмент његовог стваралаштва о којем се углавном мало зна. Архив брачног пара Вајда већ је институционални оквир по себи, и Доминика Горовска није имала нимало лак задатак да из огромног материјала изложби подари кохерентност, али му да и на значају драгоценим изложбеним акцентуацијама. Такав је на пример сегмент који говори о Вајдином оцу којег је КГБ погубио у Катинској шуми. Доминика Горовска не крије амбицију да ова поставка заживи у Диселдорфу, Лондону, Будимпешти, али и у Београду.
Прослава започета у Кракову, сели се потом у Варшаву. У монументалној згради Музеја историје Пољске, 9. и 10. марта, одржана је дводневна конференција посвећена Анџеју Вајди, под службеним називом Анџеј Вајда, ученик, наставник, стваралац образовне инспирације. Тек овим целодневним дебатама , дело Анџеја Вајде виђено је из различитих интерпретативних равни. У ту сврху неколико угледних гостију допутовало је из иностранства, а свакако највеће име међу њима је био Ричард Пења, професор емеритус с Колумбија универзитета у Њујорку. Његово компаративно излагање о Вајди и његовој апсорпцији сликарских елемената из сликарског опуса Едварда Хопера било је свакако једно од најбравурознијих.
Сличан статус имао је професор из Јапана Коичи Кујама који је на течном пољском језику говорио о Вајдиној фасцинацији Марселом Карнеом. Готово сва излагања на овој дводневној конференцији, а било их је тачно 14, заслужују да се нађу у једном зборнику чије би тематске координате у потпуности обухватале теме и опсесивизме Вајдине филмске уметности. Такође, у самој завршници Конференције, уприличена је дискусиона трибина на тему Историја-митови–симболи. Анџеј Вајда као творац наратива о историји Пољске. Кшиштоф Њевјадомски појавио се као зналачки модератор, а учесници, Пјотр Витек, Михал Мизера и Миколај Мировски бриљирали су не само својом ерудицијом и интелектуалним нивоом којим су се обраћали публици, него и контекстуализовањем Вајдиног стваралаштва у оквире који су редовно измицали естетичкој арбитражи. Зашто је ово од значаја? Зато што говори управо о томе колико је Вајдино дело живо, инспиративно, и како класификаторни посао реално никада није довршен. Незабораван је наступ професора Михала Мизере, који је у једном надахнутом експозеу Вајдино пасионирано истраживање историје повезао с његовом огромном љубављу према читању историјских романа 19. века и то, пре свега, не романа Сјенкјевича него једног другог пољског великана, Игнација Јулијуша Крашевског, који својим романескним опусом стаје уз бок највећим романописцима.
Др. Радослав Т. Станишић: Филмска критика – Пепео и дијамант
Није без значаја што је свечаном отварању рада конференције, конферансије изразио велику захвалност Београду и Будимпешти, градовима који су такође 6. марта дали свој допринос обележавању стогодишњице Вајдиног рођења, уприличивши Вајдину ретроспективу, уз знатну медијску подршку.
Како, након свега, данас гледати на Анџеја Вајду? Има ли Вајдино дело настављаче, истокрвне филмске ствараоце, или тек популаризаторе? Анџеј Вајда никада није био толико морално разоран као Анџеј Мунк. Никада од реалности није побегао у игру као Јежи Сколимовски. Никада није веровао у надреално као Роман Полански. Никада није пробао да промишља свет из моралне перспективе једног католика као Јежи Кавалерович. Никада се није опијао ониричким перспективама Војћеха Јежија Хаса. Никада није био толико циничан и агресиван као Кшиштоф Кјешловски… Његов филмски век је био разговор с историјом, у мери у којој је, наравно, историја то дозвољавала, али исто тако, у мери у којој су моћници били пасивни и дезоријентисани. Један други велики Пољак, Кшиштоф Зануси, назвао би то илуминацијом.
Извор: Радар
