Пише: Мирко Перић
У тексту „Ко преко Боке которске покушава да сукоби Патријарха и Јоаникија“ уредник „Политике“ Владимир Вуковић стао је у одбрану Српске Православне Цркве и српства у Црној Гори, притом покрећући неколико важних питања.
Повод за писање су наводи појединих медија да ће на предстојећем Светом архијерејском сабору СПЦ бити разматрано питање издвајања Боке которске из надлежности Митрополије црногорско-приморске. Вуковић у свом тексту не чини превише да оповргне ове наводе, већ дисквалификује саме изворе, а ове гласине приписује завери која има за циљ да у СПЦ унесе раздор.
Међутим, ако се пажљивије удубимо у текст, приметићемо да аутор има примедбе на рад Митрополије црногорско-приморске, као и да сматра да је питање целовитости Митрополије од другоразредног значаја у односу на „институционално јединство СПЦ“. Ми се као припадници Цркве са овим морамо сложити, али ћемо приметити да се као синоним за институционално јединство користи и „недвосмислена подршка канонском поретку и Патријарху као видљивом знаку јединства“. Недвосмислена подршка Патријарху? У чему?
Верујемо да је аутор текста у „Политици“ добро повезан и обавештен, због чега нас чуди изостанак јасног и недвосмисленог демантија писања у „Данасу“. Уместо да одагна наше бриге тако што ће нас уверити да прекрајања граница Митрополије неће бити, аутор тежиште текста пребацује на саму Митрополију, дискретно поручујући да, чак и ако би до издвајања Боке дошло, у таквој одлуци не би било ничега проблематичног.
Бока Кототорска – колијевка Црногорско-приморске митрополије
Вешто написани текст између редова носи неколико важних порука. Прва се односи на идентитет Митрополије црногорско-приморске. Аутор пореди тробојку са четири оцила на Цркви Светог Николе у Котору са црногорским државним заставама које стоје на огради седишта Митрополије у Цетињу, називајући другу ситуацију сведочанством „сложености историјског и политичког окружења у коме Црква делује“. Доводећи ово поређење у везу са судбином Боке, Вуковић наглашава да „границе могу бити део ширег идентитетског контекста“ још једном нас подсећајући на „слике са Цетиња“.
Да ли аутор жели да нам поручи да је Црква у Котору српскија од Цетињског манастира, да је српство јаче у Боки него у седишту Митрополије? За потребе овог параграфа ћемо претпоставити да је тако. Посебно у том случају, свако истицање ове „чињенице“, или још горе – сваки потез усмерен ка одвајању Боке од остатка Митрополије, представљао би снажан удар на српство у Црној Гори. Ако државне црногорске заставе изазивају нелагоду у срцу господина Вуковића, можемо претпоставити шта би се временом десило са идентитетом Митрополије уколико бисмо из ње изузели онај „српскији“ део. Свако цепање Митрополије би фактички значило одрицање од делова Црне Горе као мање српских. На крају крајева, и сам Вуковић каже како „границе могу бити део ширег идентитетског контекста“. Ми се, у овом случају, не слажемо са горе поменутом оценом аутора текста, а државне заставе Црне Горе тумачимо другачије. Митрополија у Црној Гори није страно тело, већ органски и неодвојиви део Српске Православне Цркве, која је увек превазилазила границе Републике Србије и која на територији Црне Горе постоји вековима. Проблематизовање црногорских застава, ма шта неко мислио о тренутном облику и оправданости државе Црне Горе, само јача аргументе оних који СПЦ виде као малигног агента Београда, злонамерно је називајући „Црквом Србије“.
Митрополија је за српску ствар у Црној Гори учинила немерљиво више од свих других унутрашњих, али и спољашњих друштвено-политичких чинилаца. Без икакве сумње. Свако довођење у питање намера и идентитетског карактера Митрополије представља, цитираћемо Вуковића, „инсистирање на унутрашњим трвењима, наводним сукобима и прикривеним обрачунима“, „стварање утиска да се унутар СПЦ спрема раскол“ и „стварање привида њене унутрашње нестабилности“.
Иако је аутор одбацио наводе да ће тема Боке бити покренута на Сабору, неколико детаља нам даје оправдање да сумњамо у његову тврдњу. Наглашавајући како „одговор Митрополије црногорско-приморске није у први план ставио чињеницу да је реч о покушају удара на институционално јединство СПЦ и на сам Сабор“, Вуковић као да жели да поручи да се ова тема ипак може наћи на дневном реду, истовремено (у своје или туђе име) упозоравајући против сваке „непослушности“. Ако је одвајање Боке которске од Митрополије ван сваког разматрања, због чега би тренутна ситуација представљала „озбиљан тест за митрополита Јоаникија“? Која ће то „ситуација“ од Митрополита захтевати „мудро, одмерено и доследно“ поступање? Шта Владимир Вуковић најављује? Чему позиви на „недвосмислену подршку Патријарху“? Шта значи да „одбрана СПЦ подразумева јасну подршку њеном врху“? Поново постављамо питање: У чему? Ниједна подршка није безусловна. И ко то тестира митрополита Јоаникија?
Тема издвајања Боке из Митрополије, није утемељена ни у народу ни у свештенству
Коначно се поставља питање: у кога сумња Владимир Вуковић? Више пута поновљено инсистирање на канонском поретку и црквеном јединству у тексту који је очигледно усмерен ка митрополиту Јоаникију оставља утисак да се иза те реторике не крије брига за јединство, већ провера степена његове политичке подобности. Неодмерен (па чак и увредљив) тон чланка у „Политици“ ћемо ипак приписати искреној забринутошћу за будућност Српске Цркве и српства у Црној гори. Cтиче се утисак да се Митрополиту изнова намеће обавеза да доказује како је „довољно“ национално поуздан, и то управо онда када показује одговорност према конкретној заједници којој служи.
Последњих година сведочимо све израженијој централизацији унутар црквене структуре, у којој се јединство све чешће тумачи као вертикално усаглашавање са ставовима црквеног и политичког центра у Београду. У таквом оквиру, сваки нагласак на специфичности положаја Митрополије у Црној Гори и на заштити њених интереса може бити представљен као одступање, а не као легитимна пастирска одговорност. Канонски поредак се тако, у јавном дискурсу, опасно приближава логици политичке дисциплине. А управо наслеђе литија, које народ у Црној Гори и даље живи као искуство саборности, достојанства и мирног отпора, показало је нешто сасвим друго, да црквено јединство не почива на административној централизацији, већ на поверењу између пастира и народа. То искуство није било производ директиве, већ органско сведочанство живе Цркве. Тренутна позиција Митрополита Јоаникија делује као редак пример да је могуће бити истовремено одан целини и одговоран према конкретној заједници и да аутономија није побуна, већ зрелост.
Уопште не сумњамо да би се многи обрадовали умањивању снаге и утицаја Митрополије у Црној Гори. Али нам се такође чини да се оцена коју је Вуковић изнео на рачун Саопштења Митрополије, које тобоже „може нехотице оставити простор за тумачења која злонамерни актери желе да подстакну“, исто тако може применити и на текст из „Политике“, који би „злонамерни“ могли видети као „покушај слабљења СПЦ (или Митрополије!) кроз стварање привида њене унутрашње нестабилности“.
Извор: Теологија.нет
