Пише: Мирко Даутовић
У ноћи пре завршетка овог чланка су стигле нове слике из Газе. Услед израелског бомбардовања болнице „Мученици ал-Аксе“, избио је пожар у којем су живи изгорели пацијенти прикачени на инфузију. Снимци показују људске фигуре у креветима како се још покрећу док их неугасива ватра прождире и сједињује са болницом, и целом Газом, у пепео.
Израелу се не могу оспорити војни успеси попут тог синоћњег. Заједно са Газом, југ Либана и јужни део Бејрута су претворени у шут и пепео. Врх Хезболаха је елиминисан, а Иран очекује израелску одмазду, заједно са целим светом који се пита какве ће бити форма и мета одмазде, и страхује од њених ефеката. Цео свет је такође запањен опхођењем Израела према Уједињеним нацијама, чији су званичници, агенције и мисије подвргнути претњама, увредама и малтретирању какве ниједан противник УН-а од 1945. наовамо није подузео. Све без последица. Израелу је допуштено да ради шта жели. Али каквој сврси служи таква свемоћ?
ШТА ЋЕ ИЗРАЕЛ ГАЂАТИ У ИРАНУ?
Од необузданог Израела не стрепи само Блиски исток. Иако то не смеју да кажу, сем кроз рефрен „позивамо на уздржаност“, његови западни савезници су престрављени због напада на Иран који Израел тврди да ће ускоро подузети. Не боје се западни политичари због иранских или арапских живота, него због последица на свакодневни живот њихових бирача.
Када је Иран послао 181 балистички пројектил на Израел у уторак 1. октобра, била је то одмазда и за убиство Хасана Насрале којег је Израел убио бомбардовањем јужног Бејрута и уништењем читавог блока вишеспратница. Иран је морао нешто да уради да покаже својим савезницима у Хезболаху да их није оставио саме у окршају са Израелом. Овај напад је био далеко озбиљнији од напада 13. априла којег је Иран извео као одмазду за убиство лидера Хамаса, Исмаила Ханијеа 1.априла. Овог пута, ракете нису полако јездиле над Блиским истоком, чекајући да буду оборене. Биле су над Израелом свега 15 минута након лансирања. Од 180 пројектила, између 20 и 30 их се пробило кроз систем противракетне одбране и експлодирало по Израелу. Материјална штета је направљена, није било погинулих, али је порука била јасна. Између 10 и 20 одсто пројектила се пробило. Шта би било да Иран лансира 500? Друга порука из Техерана је била директна – буде ли Израел узвратио на овај напад, Техеран ће одговорити управо таквим ударцем. Од тада, свет разматра које су потенцијалне мете Израела по Ирану и методе напада.
Мирко Даутовић, експерт за међународне односе: Плаши ме хаос који се шири свијетом
Израел би могао да нападне нуклеарна постројења Ирана, али су она укопана дубоко под земљом и, иако би нека разорна бомба уништила површину и приступ тим подземним постројењима, она не би била уништена, а Иран би могао да искористи напад као изговор да напусти ионако већ сумњива „мирнодопска“ истраживања атомске енергије и направи атомско оружје, не би ли имао средство одвраћања. Друга мета Израела би могла да буду нафтна поља, рафинерија, или нафтни терминал, чиме би погодили Иран на економском плану. Али то би довело до скока цене нафте на глобалном тржишту, што би разљутило многе бираче, нарочито оне у САД, а остало је три недеље до председничких избора. Био би то диван поклон премијера Бењамина Нетањахуа његовом фавориту, Доналду Трампу, у фото-финишу трке са потпредседницом Камалом Харис која би била перципирана као континуитет неспособне администрације Џозефа Бајдена. Можда ће Бајден убедити Израел да изврши симболичку одмазду, гађајући неке празне касарне или тек започету другу нуклеарну електрану Ирана, која је покрај града Хорамшахра најближе и Израелу и персијском заливу. За сада, две недеље након напада, делује да је Демократска партија САД, још увек на власти, успела да измоли од Нетањахуа одлагање одмазде над Ираном, а да заузврат, поврх 18 милијарди долара помоћи које је Вашингтон послао Израелу у протеклих годину дана добије одрешене руке над Либаном и још један систем противракетне одбране, THAAD.
ШТА ЗАИСТА ХОЋЕ ТЕЛ АВИВ?
Нетањаху је већ кренуо са нападима на Либан. Осим бомбардовања густо насељеног јужног Бејрута, Израел гађа и делове града Башуру и Басту, пар стотина метара од још једног мученичког топонима, Трга мученика који је центар Бејрута. Стигле су вести да је Израел бомбардовао и Згарте, хришћанско место у планинама на северу. Градови на југу су евакуисани. И Фејруз, „Тиркиз“, величанство арапске музике, је објавила да је у доби од 89 година морала да напусти свој дом у Суру, древном феничком Тиру, због израелског бомбардовања. У граду Набатији, Израел је уништио древну тржницу, сук, неколико пута старији од израелске државе. Слично као и у Палестини, бришу се докази постојања цивилизације која је постојала пре колонизације. Биланс: 2.300 мртвих, 10.800 повређених, за свега две недеље агресије над Либаном. Али у коју сврху? Нетањаху се обратио Либанцима на енглеском, у којем им је великодушно понудио да збаце Хезболах, како не би доживели судбину Газе.
Либанска политика је врло комплекса, али не може се баш тврдити да је Хезболах „на власти“. Они имају своју војску, свој пара-државни систем, територије у којима им је упориште, али они не могу бити збачени. Од 128 места у парламенту, они држе 15. Јесу део владе, али у коалицији заједно са хришћанским, сунитским, друским партијама. Збацити их одакле?
Након дипломатског посредовања, делује да је Либан, укључујући и Хезболах, заправо спреман на примирје, али да га Израел не жели. У интервјуу Кристијани Аманпур за ЦНН, премијер Наџаб Микати је чак изјавио да је дан пре убиства, и сам Хасан Насрала пристао на примирје, као и да су о томе биле обавештене западне дипломате.
Не жели Нетањаху ни примирје ни збацивање Хезболаха, него репризу грађанског рата у Либану у који би онда Израел лакше продро, окупирао, и анектирао. У хибрису већ оствареног освајања, екстремистичке израелске групе већ позивају на колонизацију јужног Либана, баш као што је колонизована Палестина. Уобичајени приговор либерала да је реч о групама на десним маргинама политичког спектра Израела више не стоји. Та маргина има министре у влади Бењамина Нетањахуа и данас отворено прича о својим експанзионистичким сновима библијских размера. У интервјуу прошле недеље, министар Безазел Смотрич је рекао да и земља са оне стране реке Јордана припада Израелу. Све до Дамаска припада Израелу. И да ће Израел то заузети „мало-помало“, баш као и у случају Палестине. Министар за дијаспору, Амихаи Шикли, из премијерове партије Ликуд, је пре месец дана изјавио да се „Либан не може дефинисати као држава,“ због чега Израел има право и обавезу да преузме ту територију.
И зато Либанци неће збацивати Хезболах. Ма колико га не подносили на унутрашњем плану, и ма колико да ће патити, Хезболах је против Израела и етничког чишћења које би следило, једина одбрана, и то ефикасна. Инвазија Либана није далеко одмакла. Израелска армија трпи губитке, а продрла је мање од километра на територију суверене земље. Трпи их и Хезболах, али и узвраћа. Уништена су два израелска „меркава“ тенка, а и успешно су лансирали пројектиле на касарну израелске војске јужно од границе са Либаном. Четворо мртвих, шездесеторо повређених израелских војника. Израел ће стоструко наплатити те жртве у либанским телима.
СВИ НЕТАЊАХУОВИ ФРОНТОВИ
Премијер Нетањаху сваким својим обраћањем повећава број фронтова на којима Израел ратује, желећи да се представи као малена жртва. У последњем обраћању чак седам фронтова, а делује да отвара и осми, и то против Уједињених нација. На либанској страни линије разграничења са Израелом од 1978. стражаре плави шлемови мисије УН у Либану – УНИФИЛ-а. Израел је отворио ватру на њихове положаје, гађао њихов штаб у Накури, један тенк је провалио врата базе УНИФИЛ-а у Рамији у 4:30 ујутро у петак. Нетањаху је послао наређење Генералном секретару УН, Антонију Гутерешу, човеку којег је његова влада прогласила персона нон грата пре само недељу дана, да повуче плаве шлемове, јер су они „постали таоци Хезболаха“. А зна се колико таоци леже на премијеровом срцу. Ирска влада је прва реаговала, јер су ирски миротворци у свом сектору први били на мети израелске армије. Министар одбране је осудио напад и назвао напад на миротворце гнусним и неприхватљивим. Премијер Сајмон Херис је позвао не свог хомолога Нетањахуа, већ израелског председника Исака Херцога да му саопшти очекивања Даблина у погледу поштовања плавих шлемова и њиховог мандата. Поред њега, премијери Шпаније и Италије, и француски председник Макрон су постали најгласнији у осудама Израела и траже ембарго на извоз оружја у Израел. Шпански премијер Санчез је чак тражио од Европске уније да суспендује трговински споразум са Израелом из 2020.
Осим држања брифинга, Савет безбедности се није састао од 2.октобра да дискутује или донесе резолуцију о нападима на плаве шлемове. Вероватно је Вашингтон свима ставио до знања да ће ставити вето на било шта што је критично према Израелу у финишу изборне трке. Зато је као сурогат састављено писмо које је саставила Пољска, и потписало још 34 земаља које имају своје трупе у УНИФИЛ-у, а у којем се осуђују напади на плаве шлемове, без спомињања починиоца. Овде, једно одсуство боли. Србија, која има 182 војника, је решила да се уздржи од писма којим се штите и они и њихове колеге. Разлога може бити много, од недоступности нашег амбасадора у УН-у, до лукративних пошиљки оружја о којима су извештавали Балканска мрежа истраживачког новинарства (БИРН) и израелски Харец.
УНИФИЛ никуда неће ићи добровољно. Нетањаху је врло добро знао да се обраћа на погрешну адресу када је издао команду Гутерешу да их повуче. Гутереш нема ту ингеренцију. Она је у рукама онога ко је УНИФИЛ и створио, а то је Савет безбедности. Укидање УНИФИЛ-а би захтевало или нову резолуцију о укидању, коју све друге земље сем САД не би допустиле, или да све земље појединачно повуку своје контингенте, као што су урадиле у Руанди 1995. Плави шлемови не могу да зауставе Израел, нису наоружани за то, нити им је то мандат, али могу да виде, јаве, сведоче, о ономе што је задесило њих и Либан. Не би то био први пут да их Израел нападне. У селу Кана на југу Либана, 18. априла 1996. је израелска артиљерија гађала базу фиџијанских УНИФИЛ-оваца, у којој су уточиште потражили локални цивили. Биланс: 106 мртвих, 120 рањених, и ниједан оптужени нити окривљени. Масакр је само помогао тадашњем команданту јединице која је извршила злочин, Нафталију Бенету, да лансира политичку каријеру и постане премијер Израела.
Оно што је другачије овог пута је што телевизија више нема монопол на медијско извештавање. Све што Израел сеје, сазрева пет минута касније у умовима младих корисника Тик-тока, Инстаграма, Твитера. Нефилтерисано и јасно.
Извор: Нови Магазин
