Šiizam i ezoterička hermeneutika
Islam je, kao i judejstvo i hrišćanstvo, „religija Knjige“. Bog se otkrio u Kuranu posredstvom svog glasnika, Anđela, koji je saopštio Proroku božansku Reč. Sa pravnog i socijalnog stanovišta, pet „Stubova vere“ čine suštinu religioznog života. Međutim, ideal svakog muslimana je da pojmi „istinski“ smisao Kurana, ontološku istinu [izraženu izrazom hakika (haqiqat)]. Proroci, a naročito poslednji, Muhamed, u svojim nadahnutim tekstovima iskazali su božanski Zakon, šerijat (shari’at). Ali ti su tekstovi podložni različitim tumačenjima, počev od najočiglednijeg, doslovnog. Prema Muhamedovom zetu, Aliju, prvom imamu, „nema nijednog kuranskog verseta koji ne sadrži četiri smisla: egzoteričnost [zahir (zahir)], ezoteričnost [batin (batin)], granicu [had (had)] i božanski naum [mutala (mottala)]. Egzoteričnost je za usmeno čitanje; ezoteričnost je za unutrašnje razumevanje; granicu predstavljaju iskazi koji određuju šta je dopušteno a šta nedopušteno; božanski naum je ono što Bog, svakim versetom, namerava da ostvari u čoveku.“ (1) Ova koncepcija je specifična za šiizam, ali nju dele i mnogi mistici i muslimanski teozofi. Kao što piše jedan veliki iranski filozof, Nasiri Husrev (Nasir-e Khosraw, V/XI vek): „pozitivna religija (šerijat) predstavlja egzoterički aspekt Ideje (hakike), a Ideja je ezoterički aspekt pozitivne religije . . . Pozitivna religija je simbol [misal (mithal)]; a Ideja je ono simbolizovano [manisul (manithal)]“. (2)
„Ideja“, hakika, iziskuje učitelje pokretače koji će je učiniti pristupačnom vernicima. A učitelji pokretači, duhovne vođe u pravom smislu reči, za šiite su imami. (3) Naime, jedna od najstarijih duhovnih egzegeza Kurana je u ezoteričkom učenju koje imami prenose svojim učenicima. To učenje je bilo verno preneto i predstavlja impozantan corpus (dvadeset i šest tomova in-folio, u izdanju Madžlisi). Egzegeza kakvoj pribegavaju imami i šiitski pisci zasnovana je na komplementarnosti dvaju ključnih termina: tenzilu (tanzil) i tevilu (ta’wil). Prvi označava pozitivnu religiju, slovo Otkrivenja dospelo iz gornjeg sveta zahvaljujući Anđelovom diktatu. Tevil, naprotiv, upućuje na počelo, to jest na pravi i prvobitni smisao svetog teksta. Prema jednom ismailitskom tekstu, „To znači dovesti nešto na njegovo počelo. Onaj ko upražnjava tevil je, dakle, neko ko iskaz odvraća od njegovog spoljašnjeg (egzoteričkog, zahir) privida, vraćajući ga na njegovu istinu, na njegovu hakiku“. (4)
Suprotno mišljenjima ortodoksnih vernika, šiiti smatraju da posle Muhameda započinje jedan novi ciklus, ciklus velajata (welavat, „prijateljstvo, zaštita“). Božje „prijateljstvo“ otkriva prorocima i imamima tajna značenja Svete knjige i tradicije, te ih, prema tome, čini kadrim da upute vernike u božanske tajne. „S tog gledišta, šiizam zaista predstavlja gnozu islama. Ciklus velajata je, znači, ciklus Imama koji smenjuje Proroka, to jest batina koji smenjuje zahir, hakike koja zamenjuje šerijat“ (Korben, nav. delo, str. 46). U stvari, prvi imami su hteli da očuvaju ravnotežu između pozitivne religije i „Ideje“, ne razdvajajući batin od zahira. Ali okolnosti su sprečile da ova ravnoteža, a samim tim i jedinstvo šiizma, bude očuvana.
Prisetimo se ukratko dramatične povesti ovog pokreta. Pored političkih progona koje su vršili umajadski kalifi i neprijateljstva tumača Zakona, šiizam je mnogo pretrpeo i od sopstvenih unutrašnjih nesuglasica koje su bile uzrok pojavi mnogih sekti i raskola. Pošto je verski vođa bio imam, to jest direktni Alijev potomak, posle smrti VI imama, Džafera al-Sadika (Ja’far al-Sadik, umro 148/765), došlo je do krize. Njegov sin Ismail (Isma’il), koga je otac već bio postavio za imama, rano je umro. Jedan deo vernika priključio se sinu ovog poslednjeg, Muhamedu ibn Ismailu (Mahomet Ibn Isma’il), koga su smatrali VII imamom; to su ismailiti, ili šiiti poklonici sedmorice imama. Ostali vernici priznali su za VII imama Ismailovog brata Musu Kazima (Musa Kazem), koga je takođe postavio Džafer. Njegova se loza nastavlja sve do XII imama, Muhameda al-Mahdija (Mahomet al-Mahdiq), koji je tajanstveno nestao 260/874, kada mu je bilo pet godina, i to istog dana kad je umro njegov mladi otac, pretposlednji Imam. (5) Ovo su šiiti poklonici dvanaestorice imama ili imamije, koji su najbrojniji. Što se tiče brojeva 7 i 12, njih su opširno komentarisali teozofi iz obeju šiitskih sekti. (6)
Sa pravnog gledišta, najvažnije razlike u odnosu na sunitsku ortodoksnu veru su sledeće: 1) privremeni brak i 2) dopuštenje da se kriju verska shvatanja, što je trag doba progona. Šta su novo donele dve šiitske sekte vidi se naročito na teološkom planu. Već smo videli kakav je značaj dat ezoterizmu i gnozi. Prema nekim sunitskim teolozima i piscima sa Zapada, nekoliko tuđih koncepcija (naročito gnostičkih i iranskih) prodrlo je u šiitski islam, zahvaljujući upravo tajnom učenju imama; na primer, ideja o emanaciji božanstva u postupnim etapama i o uključivanju imama u taj proces; metempsihoza; neke kosmološke i antropološke teorije, itd. Naglasimo, međutim, da na slične fenomene nailazimo i kod sufizma, u kabali i u istoriji hrišćanstva. Ono što u svim ovim slučajevima treba istaći nije toliko ta činjenica sama po sebi, naročito ne preuzimanje tuđih ideja i duhovnih metoda, koliko njihova reintepretacija i artikulacija u sistemima koji su ih uključili u sebe.
Pored toga, položaj imama naišao je na kritiku ortodoksne većine, naročito kad su neki šiiti uporedili svog Učitelja sa Prorokom. Već smo naveli nekoliko primera neizbežne mitologizacije kojoj je podvrgnuta Muhamedova biografija. Lako bi se moglo navesti još takvih primera. Recimo: iz glave njegovog (Muhamedovog) oca zračila je svetlost (aluzija na „sjaj muhamedanske svetlosti“); Muhamed je bio Savršeni Čovek (insan kamil) koji je postao posrednik između Boga i ljudi. Jedan hadis saopštava da mu je Bog rekao: „Da ti ne postojiš, ja ne bih stvorio sfere!“ Dodajmo da je u mnogim mističkim bratstvima krajnji cilj vernika bio sjedinjenje s Prorokom.
Ali, za sunite, imam nije mogao biti postavljen pored Muhameda. I oni su poznavali uzvišenost i plemenito poreklo Alija, ali su odbacili ideju da osim njega i njegove porodice ne može biti drugih legitimnih naslednika. Suniti su naročito odbacivali verovanja da je imam nadahnut Bogom, da čak predstavlja božja objavljenja. (7) Šiiti su, naime, u Aliju i njegovim potomcima prepoznavali delić božanske Svetlosti – ili, po nekima, božansku suštinu – ne podrazumevajući ipak time ideju o inkarnaciji. Tačnije, moglo bi se reći da je imam božanska epifanija, teofanija (slično verovanje, koje se, međutim, ne odnosi na imama, srećemo i kod nekih mistika). Prema tome, za šiite poklonike dvanaestorice, kao i za ismailite, imam postaje posrednik između Boga i vernika. On ne zamenjuje Proroka, već upotpunjuje njegovo delo i deli njegov prestiž. A to je smela i originalna koncepcija, jer ostavlja otvorenim budućnost religioznog iskustva. Zahvaljujući „velajatu“, „božjem prijateljstvu“, imam može da sagleda i otkrije vernicima neslućene prostore spiritualnog islama.
Ismailizam i slavljenje imama. Veliko uskrsnuće. Mahdi
Mi tek počinjemo da upoznajemo ismailizam zahvaljujući, pre svega, radovima V. Ivanova. Iz najranijeg razdoblja ostalo je malo tekstova. Posle smrti imama Ismaila, predanje govori o tri skrivena imama. Godine 487/1094, ismailitska zajednica razdvojila se na dva ogranka: na „istočne“ (to jest one iz Persije), čiji je centar Alamutsko „imanje“ (tvrđava u planinama jugozapadno od Kaspijskog jezera), i „zapadne“, to jest one koji su bili nastanjeni u Egiptu i Jemenu. Obim ovog dela ne dopušta čak ni sažetu analizu složene celine koju predstavljaju ismailitska kosmologija, antropologija i eshatologija. (8) Naglasimo samo da, prema ismailitskim autorima, imamovo telo nije telo od krvi i mesa; poput Zaratustrinog, ono je postalo od kapi rose nebeskog porekla koju su popili njegovi roditelji. Ismailitska gnoza podrazumeva pod imamovim „božanstvom“ (lahit) „njegovo duhovno rođenje“ koje ga pretvara u oslonac „Svetlosnog Hrama“, Hrama koji je potpuno spiritualan. „Njegov imamat, njegovo ‘božanstvo’ je upravo mistično telo, corpus mysticum, sastavljeno od svih svetlosnih oblika njegovih pristalica“ (Korben, nav. delo, str. 134).
Jusufspahić: Bektaši nisu deo islama, verska država u Tirani pokušaj snaženja panalbanizma
Još je smelija doktrina reformisanog alamutskog ismailizma. (9) Na dan 17. ramazana 559 (8. april 1164), imam (10) je objavio svojim vernicima Veliko Uskrsnuće. „Ovo objavljivanje podrazumevalo je ništa manje nego dolazak jednog potpuno spiritualnog islama, oslobođenog svakog legalitarnog duha, svakog potčinjavanja Zakonu; jednu ličnu religiju, koja je takva zato što omogućuje da se spiritualni smisao proročanskog otkrivenja otkrije i živi“ (isto, str. 139). Kad su Mongoli zauzeli i srušili alamutsku tvrđavu (654/1251), to nije ukinulo ovaj pokret; spiritualni islam se i dalje održao, prikriven, u bratstvima sufija.
Prema reformisanom ismailizmu, imamova ličnost ima prednost nad ličnošću Proroka. „Ono o čemu šiizam poklonika dvanaestorice razmišlja kao o nečemu čime se okončava eshatološka perspektiva, to alamutski ismailizam ostvaruje u ‘sadašnjem vremenu’, anticipirajući jednu eshatologiju koja predstavlja pobunu Duha protiv svih oblika potčinjavanja“ (Korben, nav. delo, str. 142). Pošto je imam Savršeni Čovek, ili „Božje Lice“, saznanje imama „predstavlja jedino saznanje Boga koje je čoveku dostupno“. Prema Korbenu, kroz sledeće izreke govori sam večni imam: „Proroci prolaze i smenjuju se. A mi smo večiti Ljudi“; „Božji Ljudi nisu sam Bog; međutim, oni se ne mogu odvojiti od Boga“ (nav. delo, str. 144). Prema tome, „večni imam, kao teofanija, jedini čini mogućnom jednu ontologiju: budući da je on otkriveni, on je kao takav biće. On je apsolutna ličnost, večni božanski Lik, vrhunski božanski Atribut koji je ujedno i vrhovno božje Ime. U svom zemaljskom obliku, on je epifanija Najuzvišenije Reči, Vesnik Istine za sva vremena, objavljenje Večnog Čoveka preko koga se objavljuje Lice Božje“ (isto, str. 144-145).
Podjednako je značajno i verovanje da kod čoveka samosaznavanje pretpostavlja i saznanje imama (reč je, naravno, o spiritualnom saznanju, o „susretu“, u mundus imaginalis, sa skrivenim imamom, koji je nevidljiv i nedokučiv čulima). Jedan ismailitski tekst tvrdi: „Onaj ko umre ne spoznavši svog imama, umreće smrću nesvesnih.“ U sledećim redovima Korben s pravom vidi vrhovnu poruku ismailitske filozofije: „Imam je rekao: Ja sam sa svojim prijateljima svuda gde me oni traže, na planini, u ravnici, u pustinji. Onaj kome sam otkrio svoje Suštastvo, to jest mistično saznanje mene samog, taj više nema potrebe za fizičkom bliskošću. I to je upravo Veliko Uskrsnuće“ (isto, str. 149).
Nevidljivi imam je imao presudnu ulogu u mističkom iskustvu ismailita i drugih šiitskih ogranaka. Dodajmo da se slične koncepcije, koje se odnose na svetost, pa čak i na „božanstvo“ duhovnih učitelja, sreću i u drugim religioznim predanjima (u Indiji, u srednjovekovnom hrišćanstvu, u hasidizmu).
Treba upozoriti da je mitska slika o skrivenom imamu bila bezbroj puta dovođena u vezu sa eshatološkim mitom o Mahdiju, doslovno „Vođi“ (to jest o „onome koga vodi Bog“). Taj izraz se ne nalazi u Kuranu, ali su ga mnogi sunitski pisci pripisali istorijskim ličnostima. (11) Međutim, naročito je njegova eshatološka privlačnost zaokupljala maštu. Za pojedine, Mahdi je bio Isus (Isa), ali većina teologa smatra da on potiče iz Prorokove porodice. Za sunite Mahdi, mada pokreće sveopštu renovatio, nije nepogrešivi vođa, kavim ga proglašavaju šiiti; ovi poslednji poistovećuju Mahdija sa XII imamom.
Nestanak Mahdija i njegovo ponovno pojavljivanje u vreme smaka sveta odigrali su značajnu ulogu u narodnim verskim shvatanjima i milenarističkim krizama. Za jednu sektu [Kajsanije (Kaisaniya)], Mahdi je Muhamed ibn al-Hanefija (Mahomet ibn al-Hanafiya), sin Alijev, ali ne Fatimin, već jedne druge žene. Mada još živ, on leži u svom grobu na planini Radvi, odakle vernici očekuju njegov povratak. Kao i u svim predanjima, približavanje smaka sveta ispoljava se u potpunoj iskvarenosti ljudi i naročitim znacima: Kaba će iščeznuti, primerci Kurana pretvoriće se u prazne stranice, onaj ko izgovori Alahovo ime biće ubijen, itd. Mahdijevom epifanijom započeće, za muslimane, doba pravičnosti i dosad neviđenog blagostanja na zemlji. Vladavina Mahdija trajaće pet, sedam ili devet godina. Naravno, očekivanje da se Mahdi pojavi dostiže vrhunac u razdobljima velikih nesreća. Mnoge političke vođe pokušale su da se domognu vlasti (a više puta su u tome i uspele) proglašavajući se za Mahdija. (12)
(1) Preveo Corbin, Histoire de la philosophie islamique, str. 30. Up. teoriju o četiri značenja u srednjovekovnoj hrišćanskoj teologiji (doslovno, alegoričko, moralno i analoško značenje).
(2) Preveo Korben, isto, str. 17. Prema jednom hadisu (hadith) za koji se smatra da potiče od samog Proroka, „Kuran ima spoljašnji privid ali i skrivenu suštinu, egzoterički ali i ezoterički smisao; a i taj ezoterički smisao skriva još jedan ezoterički smisao“, i tako sve do sedmog ezoteričkog smisla; up. Korben, str. 21.
(3) Naglasimo da je arapski izraz Imam prvobitno označavao onog ko upravlja javnom molitvom, to jest kalifa. Kod šiita je imam, pored uloge duhovnog vođe, ujedno i najviši političko-verski dostojanstvenik.
(4) Kalam-e Pir, preveo Korben, isto, str. 27.
(5) O nestanku XII imama i njegovim posledicama (naročito u oblasti duhovnog), vidi Henry Corbin, En Islam iranien, knjiga IV, str. 309-389. Taj nestanak označava početak „malog iščeznuća“ koje će trajati deset godina i za vreme kojega je skriveni imam u više navrata bio u dodiru sa pojedinim glasnicima. Budući da on nije označio svog naslednika, god. 329/940. počinje Veliko Iščeznuće, ili tajna istorija XII imama.
(6) Uputno je pomenuti i treći ogranak, zeidite (Zaidiva), nazvane po V imamu Zaidu (Zaid, umro 724). Njih ima mnogo manje i bliži su sunizmu; u stvari, oni ne pripisuju imamima natprirodne osobine, kako to rade ismailiti.
(7) Nusairiti (Nussairites) iz Sirije, izdanak ismailizma, smatrali su Alija višim od Proroka: neki su ga čak obogotvorili. Ali tu su koncepciju šiiti odbacili.
(8) Govori se o Načelu ili Prvobitnom Ustrojitelju, o Tajni nad Tajnama, o proishođenju Bića počev od Prvog Duha i Duhovnog Adama, o dvema hijerarhijama – nebeskoj i zemaljskoj – koje, prema Korbenovim rečima, „simbolizuju jedna drugu“, itd.: up. H. Corbin, Histoire, str 110-136, delo koje razimira radove navedene u našoj bibliografiji. Istoriju ismailizma prikazao je H. Laoust, Les shismes dans l’Islam, str. 140 i dalje.
(9) Alamutska tvrđava i reformisani ismailizam izazvali su na Zapadu nastanak čitavog jednog folklora oko „Hašašina“ [izraz koji je, prema Silvesteru de Sasiju (Sylvestre de Sacy), potekao od hashshashin, pošto se pretpostavljalo da su vernici uzimali hašiš]. O tim legendama vid.: I. Olschki, Marco Polo’s Asia, str. 368 i dalje, kao i druga dela zabeležena u našoj bibliografiji.
(10) „Imam Hasan ’alä dikrihi ’s-salam (počast mu se iskazuje time što se uz njegovo ime uvek izriče ovaj pozdrav), novi prvosveštenik (hudavand) Alamuta (rođen 520/1126, prvosveštenik postao 557/1162, umro 561/1166)“ (Anri, Korben, nav. delo). – Prim. prir.
(11) Vidi upute u članku: D. B. Macdonald, Shorter Encyclopaedia od Islam, str. 310. Među najpotpunijim i najdetaljnijim prikazima legendi i verovanja koja se odnose na Mahdijev lik, up. Ibn Khaldun, The Muqadimah [prev. Rozental (Rosenthal)] knj. II, str. 156-206.
(12) Na primer, Mahdi iz Sudana, koga je porazio lord Kičiner (Kitchener) 1885.
Izvor: Novi Standard
