Разговарао: Милан Ћулибрк
Припадници Службе државне безбедности 11. децембра пре свитања упали су у стан и након претреса привели професора Миодрага Зеца и његове колеге Јована Б. Душанића и Љубомира Золотића. То би и данас била ударна вест, као што је била и 11. децембра 1985, када је режим професоре Економског факултета у Бањалуци оптужио да подривају власт. Четири деценије касније, уз слично образложење, актуелни режим хапси углавном студенте.
„Својеврсна иронија је да су нас за српски национализам теретили припадници тајне полиције, који су растурили бившу државу и свесрдно приступили новим националним лидерима, прогонећи људе који другачије мисле. Човек који је годинама приводио на информативне разговоре професора Николу Кољевића после се пробио у прве редове нове власти. Посебна је прича што су нас прогонили људи који су се касније представљали као велики Срби. Прелетање и прање биографија увелико траје на свим српским просторима. У току рата долазио сам у Бањалуку због болести родитеља, отац је умро 1994, и уверио се у сервилност бивших удбаша према мени, јер су мислили да ћу постати део нове власти, што ми је нуђено“, присећа се за Радар пензионисани професор Филозофског факултета у Београду Миодраг Зец.
За разлику од тројице професора, многи учесници у том процесу касније су учествовали у ратним сукобима у БиХ, један је у међувремену страдао у обрачуну због шверца горива током рата, а против једног од кључних актера, Зорана Калинића, који је волшебно од мајстора догурао до ректора Независног универзитета у Бањалуци, Тужилаштво БиХ је у јулу 2024. подигло оптужницу због продаје високошколских диплома и то углавном људима из врха власти.
„Афера је трајала, студенти су бранили своје достојанство и истину, тиме и нашу слободу, а Савет без студената није могао да нас суспендује из наставе и чим сам напунио 10 година и један дан, због станарског права, прешао сам на Институт економских наука у Београду. Службеница Мирсада ми је закључила радну књижицу, тако да сам почео нови посао у недељу, а кад сам је срео у току рата, рекла ми је да се сада зове Јелена“, наводи Зец.
Ко вас је и зашто хапсио и шта се у међувремену променило?
У суштини се ништа није променило. И тада је Титов репресивни режим хапсио неистомишљенике, као што то ради и садашња Вучићева власт. У то време хапсило се по националном кључу. У четири ујутро два припадника ДБ-а и један полицајац, уз два сведока, раднике из треће смене, упали су у стан и почели претрес. Ћерка је имала девет месеци, а осмогодишњи син је помислио да су дошли да ме мобилишу, јер је у то време у граду била нека војна вежба. Сумњао сам и пре тога да ме прислушкују, али сам био сигуран да ми се ништа не може десити, јер нема разлога. А онда ми је један од сведока, кад је видео полицу од 11 метара пуну књига, рекао – ал’ ћеш ти настрадати, јер је читање и знање субверзивно. После су ме одвели у просторије ДБ-а, где сам препознао неке од људи који су ме испитивали, јер су долазили и на предавања. Чак сам их изводио на таблу, јер сам знао ко су и шта раде. Тај случај је показао сву тривијалност тадашње моћи ДБ-а, а исто важи и за данашњу БИА.
Хоћете да кажете да је и тада многе конце вукла тајна полиција и да то ради и данас?
Реално је тако. Само што је у мом случају фарса брзо разоткривена. На последњој од 17 страна записника ДБ-а писало је да се у те информације „не смије сумњати“, а погрешно су написали и датум рођења и улицу у којој станујем. Онда се десило нешто што никада раније није – студентска организација је изразила сумњу у извештај и на њихов захтев је први пут ДБ објавио имена 15-16 сведока, већином професора, од којих су неки сами то хтели, а неки су присиљени да лажно сведоче против мене. Тај случај показао је да ДБ сарађује углавном са људима без кредибилитета, који се могу купити или уценити. Један од сведока против мене је ухваћен да је продавао испите, други је украо новац којим је саградио викендицу, трећи је шверцовао… Ако је ДБ у тадашњој СФРЈ имала такве сараднике, онда и не чуди како је та држава завршила. Нажалост, тако је и данас, јер је циљ тих служби само да денунцирају људе који другачије мисле.
Хоћете да кажете да све што сте рекли за бивши ДБ важи и за БИА?
Нисам имао у Србији посла с њима, али индиректно сам чуо да ме прате на протестима. На једном од њих случајно сам срео професора ФОН-а Владимира Обрадовића, бившег кандидата за градоначелника и питао га шта се ради и БИА је одмах почела да се распитује да ли ја стојим иза тих протеста. Тужно је да се цела српска историја своди на метафору Алексе Жунића, среског шпијуна и да разлог за многе случајеве није идеолошка чистота, већ циљ неке интересне групе. Ми смо жртвовани у БиХ јер је угашена Виша комерцијална школа, која је произвела толико кадрова да нису знали шта ће са њима, а по новом закону за директора си морао да имаш диплому факултета. Да би се тим људима омогућило да лакше дођу до дипломе одлучили су да склоне неколико професора. Иза свега је, дакле, стајао тривијални, лични интерес једне групе људи. Проблем је настао када ниједан студент није желео да сведочи против мене. Кључни сведок био је студент из Доњег Вакуфа, муслиман, који је рекао „Ја сам, болан, падао девет пута на испиту, али бољег чо’ека од Зеке нема“. Та моја лична прича осликава развалине друштва, а све је окончано грађанским ратом. Нажалост, власт се и данас третира као батина, само што су бранитељи српства комерцијализовали своју делатност. Испада да што се више мењамо, све више остајемо исти.
Подсећа ли вас оно што се данас дешава у Србији на то време и колика је онда опасност да се и ова криза заврши најгорим могућим сценаријем?
Србија је дубоко подељено друштво, у којој умирућа средња класа и млади вапе за правдом. Одушевљен сам јер нисам очекивао тако зреле захтеве студената. Уместо да траже веће плате, станове, нешто приземно, сада први пут кажу: ма пусти стипендије, дај правду. То доказује да смо више него хлеба жељни слободе, система вредности који фаворизује знање, компетенцију, а не јавашлук, примитивизам и корупцију. Овде се сав бизнис своди на трговање са буџетом, а држава на батину и ко се ње дочепа може да ради шта хоће. Наш председник се представља као врхунски студент права, а свако ко је завршио тај факултет мора да зна да правне државе нема без поделе власти. Зато ће остати упамћен по томе што је сву власт приграбио за себе. Апсолутна власт сву одговорност алоцира на вођу, а камарила око вође већ размишља о новим опцијама.
Држава подразумева грађане, а не поданике. Наша власт не схвата да робови и понижени не могу бити креативни. Њима је за функционисање целе ове скаламерије важно само код кога је кутлача и није их брига што због мањка компетенција сваког јутра пада неки плафон, надстрешница, руше се путеви… Србија све више личи на гротеску, јер друштво које није спремно да се суочи са разликама и да о њима разговара, завршава у кафанској тучи. А они који желе да их историја памти морају бити свесни да гуслари сигурно неће певати о кафанској тучи у Мионици и окршају код ОК корала у Ћациленду, јер се од тога не може направити мит, као о Косовском боју, Сутјесци, Козари…
Нешто се, ипак, променило. Пре четири деценије власт је хапсила професоре, данас хапси студенте. Кажете да су вас они одбранили. А бране ли данас професори студенте?
Већина универзитетских професора је уз студенте, јер су свесни да ово ничему не води. Неки су се томе отворено супротставили, али има и оних који ћуте и чекају. Као што су накнадно сви тврдили да су били против Тита и Милошевића, сутра ће говорити да су били и против ове власти. Пред студентима су уступили и Де Гол и Тито, а верујем да ће на крају и Вучић то морати. Ако ни због чега другог, његови бирачи природно одлазе, а ови други долазе и тај тренд је незаустављив. Додатна опасност за Вучића је што ови студенти неће да се иселе из Србије, већ поручују – ми не идемо никуда.
Не чини ли вам се да криза траје предуго?
Србија још није одредила смер у коме би требало да иде, а ако не одредиш смер, нећеш нигде стићи. Зато се и вртимо укруг. Тита славимо зато што смо остали са западне стране зида, иако на дуги рок меки комунизам има веће штетне последице од тврдог комунизма у Пољској и Русији. Те земље су се више удаљиле од комунизма, јер овде неки још мисле да се систем самоуправног социјализма може побољшати. Зато се све своди на редистрибуцију и на то како да уграбиш што боље место у реду за казан, за буџет. Нема предузетништва, ниједна фирма није никла на иновацијама, а богатство се стиче рентом, трговином, продајом овога и онога МУП-у или неком државном предузећу. Страдао је ко год је предузео нешто на своју руку, а да за то није добио сагласност власти, па и у политици и у бизнису влада правило – вежи коња где ти газда каже. На делу је погубна теорија шимшира, ко год мало штрчи, на њега се обрушава систем. Они који на то не пристају одлазе, јер су свесни да не могу гајити палме на Северном полу. Онима који остају председник сваког дана обећава да ће им дати веће плате, пензије, ово, оно… Не схвата да ће и казна бити већа ако на себе преузме сву одговорност. А он и зида и руши, вакцинише, порађа… Па, Бог је свет створио за седам дана, а он влада 13 година. И шта је резултат те владавине? Са кантицама за гориво је ушао у политику, а богами оне и сад звецкају због сталног одлагања да реши проблем НИС-а.
Ако Титову владавину оцењујете као меку диктатуру, шта је ово данас?
Вучић је мајстор спин диктатуре и сам би требало да преслуша што је говорио јуче, пре једног месеца, пре једне, 10, 20 или 30 година. Људи заборављају, али сада Гугл све види и памти и он ће бити његова жртва. Раније су владари палили архиве и скривали доказе непочинстава. Тога више нема. И кад год да оде са власти, остаће његове речи да је Ћациленд храм слободе и у историји неће остати запамћен по Београду на води него по томе што је у центру града направио паравојни логор. Ћациленд је његова највећа креација и једва чекам да сви видимо научне домете тих студената који су желели да уче у Ћациленду.
Зашто мислите да ће се више памтити по Ћациленду него по путевима, пругама, Београду на води, Експу, Националном стадиону…
Од мноштва римских царева историја бележи и добре, али богами и лоше. А овде се сваки час мења назив улица, па се ни све то што сте набројали неће дуго памтити, јер свака нова власт руши претходну. Чак ми га је и жао, јер је у великој заблуди. Ко ће да памти светску изложбу чији је главни садржај играј и певај. Ко то тамо пева? Шта је ту производ? Светска изложба у Чикагу је направљена да се промовише наизменична струја, у Паризу су Ајфеловим торњем Французи хтели да покажу да праве најбоље челичне конструкције, Лисабон је искористио да ревитализује део града на обали реке Тежо, а ми ћемо да зидамо зграде на плодним ораницама. Дај Боже да нисам у праву, али наш проблем је што немамо робу коју ћемо да изложимо. А шта ће ти сајам без робе? И Београдски сајам зато годинама прави губитке, а власт хоће да га руши и да прави нови. Државу ће додатно задужити и потрошити новац. У најбољој намери настојим да укажем да то за Србију није добар пут. Као што није нормално да држава субвенционише авио-летове за Кину, а да грађани сатима чекају да пређу границу са Мађарском, која нам је, како Вучић тврди, највећи пријатељ.
Хоће ли се те гужве на границама смањити или повећати због могућих несташица горива, након што је стала НИС-ова Рафинерија у Панчеву?
Тужно је кад председник призна да Србију нико не гледа пријатељски. Ако у селу неко ни са ким не говори, морао би да се упита има ли ту његове кривице. У реду, Хрвати су овакви, Црногорци онакви, Босанци на своју руку, а има ли у томе и његове кривице? Нашу власт ЕУ интересује само у мери у којој може отети део европских фондова, не схватајући да нема никаквих европских фондова, већ су то донације појединачних држава и да се све своди на то ко ће више да узме из заједничке касе. Додатни проблем је што ми нисмо стигли на весеље, на свадбу, већ таман на бракоразводну парницу. Суштина је да морамо Европу довести код себе. И тамо има успешних и неуспешних држава, а једна од најуспешнијих, Швајцарска, није чланица ЕУ. Погрешно мислимо да ћемо наше проблеме решити одласком негде. Не, уместо тога ми морамо доћи себи. Негде успут смо изгубили себе и стигли у ћорсокак. Ускоро ће сви постати свесни да Руси имају своје интересе, тета Ангелу Меркел више нико и не помиње, распршила се и илузија о Трампу као новом српском свецу, док је брат Си далеко и прилично је мистериозан, а чим понестане бакра више неће ни имати разлога да се интересује за нас. Тако је спољна политика са четири стуба спала на четири кварна зуба.
Како вама делује однос према образовању и спремност власти да део новца из буџета са државних универзитета преусмери на приватне, поготово после истраге за корупцију на Колеџу Европа, којим је руководила бивша европска комесарка Федерика Могерини?
Најопасније што нам се десило од 1990. је што је власт на целом Западном Балкану, највише у Србији, учинила све да уништи најважнији сегмент друштва, јер од образовања зависи снага нације. Цела светска историја своди се на научна открића, која су повећала производну моћ појединца и друштва у целини. Просперитетне су нације знања. Ако је ишта узрок моћи САД, то су школе и универзитети који привлаче таленте из целог света, који долазе сами, као млади јањичари, које нико није отео на силу од родитеља. А наша власт, ако је игде ишта до краја развалила, то је образовање, од основних школа до универзитета. Циљ је да се развали срце народа. На згради Универзитета у Јужној Африци пише да кад хоћеш један народ да уништиш, прво му уништи образовање. Е ту директиву наша власт спроводи у дело.
Код нас су приватни факултети оснивани да би продавали дипломе, а они који их купе не могу да буду предузетници. Њима је циљ да се дочепају министарства, неког јавног предузећа. Ако ишта ваља у овој несрећној земљи то је Универзитет у Београду, јер је на Шангајској листи испред Загреба и Љубљане. А Вучић се баш намерачио да га развали и уместо њега доведе приватне универзитете, а сам је спомињао Могерини и њен Колеџ. Баш је баксуз, где нађе баш њу, оптужену за корупцију. На страну што Европа и САД, поред 20 врхунских и 200 пристојних, имају и хиљаде комерцијалних универзитета, али се код њих у министарству правде или финансија не може запослити неко ко је завршио исти колеџ као наша председница Скупштине и бивша премијерка Ана Брнабић. А код нас су такве дипломе препорука. Зато сада на важним местима има више људи са упитним, него са правим дипломама. Тим пре је Србији неопходна радикална реформа система образовања, ако већ није прекасно. А до тада би Вучића и све наше вође натерао да се обавежу да се лече код доктора са тих универзитета, за које тврде да су бољи од државних.
Шта ако власт зна да нема ништа без образовања, али има важнији циљ, а то је да што дуже остане на власти?
Онда је још горе. У том случају ми је жао и Вучића, и Србије, а понајмање мене, јер сам већ у годинама, а он је млад човек и ваљда из историје зна да ничија није до зоре горела. Моја порука је да у животу постоји само један завршни рачун и да Гугл све види и све чује и да се не може рачунати на пилеће памћење. Прерађивање историје биће све теже, јер сада технички систем, а не сервилни архивар, бележи и памти. Неки владари кажу после мене потоп, један Александар је оставио иза себе Александрију и њену библиотеку, а други се поноси Ћаћилендом и његовим „бриљантним“студентима. Аристотел је учитељ Александра Великог, а наш Александар је просвету уступио Дејану Вуку Станковићу, тако да резултати сигурно неће изостати и у њима ћемо уживати у будућности.
Извор: Радар
