Пише: Миодраг Маринковић (директор Центра за афирмативне друштвене акције – CASA)
Један међународни дипломата, чије име из разумљивих разлога не могу да наведем, испричао ми је да је прошле године, на Видовдан, након одлуке косовских власти да забране истицање српске заставе, затражио састанак са једним надлежним косовским званичником. Његова намера, како каже, била је да укаже на контрадикторност такве одлуке и законе који дозвољава употребу националних симбола. Званичник их је примио спреман. Саслушао је примедбе, а затим, удобно заваљен у фотељу, скоро снисходљивим тоном сасуо на њих низ већ увежбаних аргумената: да је употреба заставе друге државе незаконита, да подстиче етничку нетрпељивост и да институције доследно штите закон и правни поредак, све време седећи испред заставе Републике Албаније!
И управо ова прича дочарава суштинску поенту целог текста. Није овде реч о личној хипокризији, већ о начину на који систем функционише. Селективна примена права и арбитрарно тумачење закона, настојање да се албанска национална агенда представи као владавина права, постали су препознатљива политика покрета који предводи Аљбин Курти.
Примера који показују такав образац односа према Србима има много: судски позив градоначелнику због божићне честитке, прекречавање верских и националних симбола, привођење деце због мајица са религијским обележјима и многих других. У свим тим случајевима, дакле, закон није принцип, већ алат чија се примена прилагођава политичком циљу.
Најновији пример тог обрасца долази кроз изјаве косовских званичника поводом обележавања 17. марта 2004. године, дана када је започело систематско насиље над Србима на Косову, укључујући убиства, уништавање верских објеката и расељавање хиљада људи. Партијски лидери покрета Самоопредељење говорили су о тим догађајима кроз релативизацију и прећуткивање међународно документованих чињеница, уз тенденциозно тумачење које мења њихов стварни контекст.
Нису такви наративи новост. Током самих догађаја, али и касније, у простору национално оријентисане реторике, укључујући и таблоиде, насиље из марта 2004. године упорно је релативизовано, а чињенице селективно реинтерпретиране како би се ублажила, прикрила или оправдала етничка димензија насиља. Иако неприхватљиво, у извесној мери то не изненађује. Конфликти готово увек производе конкурентне интерпретације.
Оно што је у таквим ситуацијама важно, и што прави разлику, јесте институционални одговор, зрелост и интегритет. Катарза не долази спонтано, већ кроз одговорне и пажљиво обликоване политике. И управо ту је дошло до највеће промене доласком на власт тренутне политичке струје на Косову.
„Универзитет у Приштини тренутно најугроженији у Србији“: Трибина испред Ректората у Београду
Раније су косовски политички лидери, ако не увек доследно, онда макар формално одржавали минимум институционалне одговорности у јавним обраћањима о овом догађају.
Тадашњи премијер Бајрам Реџепи јавно је осудио насиље над Србима, а слично је учинио и каснији председник Хашим Тачи. Када није било отворене осуде, постојала је макар уздржаност. Данас је и тај минимум напуштен. Уместо институционалне дистанце и одговорности, доминира политички популизам и национално профилисан приступ који селективно тумачи чињенице и прошлост, претварајући их у политички филтриран наратив за легитимисање својих циљева. Реч је о обрасцу у којем се етнички интерес институционализује, постаје званична политика, чиме се Косово помера из грађанског у албанско национално друштво.
Кључна питања у овој ситуацији су зашто се то дешава и куда то води. Прво је очигледније. Зашто је 17. март толико важан за националне идеје садашњих лидера Косова?
Тог 17. марта 2004. године, на очиглед међународне заједнице, на Косову се догодио талас етничког насиља над Србима: запаљено је 35 цркава и верских објеката, протерано око 4.000 људи, убијено осам, повређено више од 150, док је уништено око 800 српских и 90 ромских кућа.
Спекулисање о узроцима овог насиља је сувишно. Последице откривају мотив. Реч је о догађају који се десио пет година након рата, у тренутку када Срби више нису представљали безбедносну претњу и када су Албанци већ имали ефективну контролу над Косовом.
У тој ситуацији, етничко насиље означило је крај поједностављене слике о етничком конфликту на Косову и дотада доминантне дихотомије “добрих Албанаца” и “лоших Срба” у очима међународне заједнице.
Та слика се и данас доживљава као “морално тло” и политички капитал за националне аспирације Покрета Самоопредељење. Управо зато остаје политички релевантна, и управо из тог разлога се систематски релативизују чињенице у вези са 17. мартом.
Друго питање, куда води таква политика, за косовске Србе нема много дилеме. Политички популизам у подељеним друштвима какво је Косово има плодно тло за политичку мобилизацију. На њему је Самоопредељење дошло на власт, на њему остаје и од њега неће одустати. И има све већу подршку. То значи наставак оваквих политика и све веће притиске на српску заједницу.
Већ видимо тенденције да се идентитет једне заједнице криминализује, да се заставе и симболи потискују из јавног простора, да се јавно изражавање припадности третира као безбедносно питање, да се административни и правни механизми користе за ограничавање основних права и да се политички захтеви једне заједнице систематски маргинализују. Косово убрзано постаје “непријатељско” окружење за косовске Србе, друштво у коме се њихов опстанак условљава потискивањем националног идентитета.
Не сећам се где сам то прочитао, али памтим мисао да „заставе највише боле када су на земљи“.
То значи да када се идентитет једне заједнице пориче или потискује, он престаје да буде само питање симболике и постаје кључно лично и колективно питање достојанства и мера тога – да ли је могућ живот овде или ћемо га тражити на другом месту.
И то ће бити наш највећи изазов у годинама које долазе.
Извор: KoSSev
