Пише: Миодраг Лекић
Позив за расправу на тему „Америка, тренутак избора!“ а поводом књиге насловљене „Империја у тражењу баланса“. Тамо ће се детаљно расправљати о садржају, порукама и размисљањима аутора књиге.
Расправљаће се о озбиљно поремећеном и рискантном међународном тренутку, САД, Европи, посебно у контексту рата у Украјини и потреби ипак неког мировног рјешења. Наравно и о предстојећим дуелу за предсједника државе, изнеђу Бајдена и Трампа.
И саме корице књиге имају своје провокативне поруке.
У краћој, уводној презентацији цитирана је реченица из књиге, заправо „Њујорк тајмса“, познатог аутора Фридмана:
„САД је лав чија рика више не страши много“. (America un vecchio leone il cui ruggito fa meno paura).
Гдје се ово дешава? Ко организује овакав скуп? Да ли ту има и уплива хибридног и малигног утицаја..? А онда овдје аларм, готово у облику павловљевог рефлекса – да ли неко овдје покушава да заустави заглушујуће ћутање у јавном животу о међународним темама, које се тичу грађана и предмет су њиховог интересовања?
Црна Гора и политика: Миодраг Лекић, мандатар без мандата за састав Владе
Да коначно смирим ситуацију и многе појединце и групе, трагаче за малигним утицајима.
Да почнем од најважнијег објасњења: презентација књиге и расправа се не дешава у Црној Гори. Све се дешава у земљи НАТО, чланици те војне организације од њеног оснивања. Скуп се одрзава у Риму, у Америчком културном центру. У току сам, јер сам путем мејла редовно и у дужем временском периоду обавјештаван и позван на сличне расправе у том Центру.
Између осталог, и као дугогодисњи гост, учесник и сарадник познатих институција и часописа из међународних односа – IAI, ISPI, LIMES…
Морам рећи да одласци у Амерички центар у Риму имају вишеструке ефекте, прије свега квалитетним и актуелним садржајима расправа, али и оне културно историјског и естетског карактера. Наиме, Амерички центар у Риму смјештен у фантастицном амбијенту старе римске палате, у улици Мицхелангело Гаетани. Хајде, када сам већ кренуо нашироко, да кажем да се ради о малој улици дивног римског кварта гдје се налазио онај аутомобил Рено 4 с убијеним италијанском премијером Алдом Мором 1979. године.
Враћам се овим импровизованим редовима на Фејсбуку, основној теми дакле – у чему је разлика између ових мјеста слободне размјене мишљења, као што је Амерички центар студија у Риму и овдашњег, црногорског простора, надгледаног, страним и унутрашњим стражарима различитог типа.
Који понекад личи на дио прецизног механизма аутоколонијалне стварности и свијести.
По цјену понижавања земље и њених грађана. Дакле, Црну Гору коју иначе у дужем периоду „највише воле“ управо носиоци њене историјске деградације. Очигледно, имамо двије стварности и стања свијести.
С једне стране, слободне, јавне расправе о савременом свијету, од драматичне међународне кризе до могућег начину заустављања данашњих ратних пожара. И с дуге стране овдје заглушујиће ћутање о свему томе.
Ради се о још једној потврди разлике између слободне демократије (разумије се, и са својим слабостима које се тамо и не крију) и овдашњег провинцијског самопоништавања добрим дијелом контролисане земље која се непотребно крије, уз гесло „има ко да о томе мисли“. Па и када понекад овдје треба састављати владу.
О рату у Украјини и Палестини се на Западу расправља, дакако и критички, па и с непријатним истинама. Тако се много корисног и аутономног може прочитати у Њујрок тајмсу, Форин аферсу, Ле монду, Коријеру…
Овдје много теже јер преовлађује сервилизам, уз понеки изузетак.
Ради се о задатом или самопројектованом интересу да се не таласа, заправо да се не наљуте стварне и понекад самоформиране газде. Ријетки чланци овдје о савременом свијету, Украјини, Палестини, међународним судовима, Црној Гори у свему томе, се у црногорској штампи појављују углавном с ауторима из других средина.
Утисак је – и ево још једног парадокса – да нас овдје совјетско коминтерновским методама, не само бране од Русије и њеног утицаја, већ и од слободе информација, отвореног разговора, права на мишљење, па и различитог.
Пред тешким и често непознатим изазовима свијета чији смо дио грађани заслужују праве информације и право на мишљење. Без етикетирања и униформности мишљења као битне претпоставке стварања демократске колективне самосвијести. Наравно и искључиво, у интересу земље и њених грађана.
Тако ће нас, чини се, и више цјенити наши партнери.
Извор: РТЦГ/Фејсбук
