Пише: Милутин Станчић
Новембар је године ове, али и оне претходне оставио тужно сећање на пркосни споменик кога нема, у улици која данас носи назив Илинденска, некада Краљице Марије, надомак постојећег Гоцету Делчеву. После Церске битке, српска врховна команда је увидела да ће рат потрајати, па је потребно што пре попунити изгубљени старешински кадар.
Стога је донела одлуку да се ђаци свих школа у Србији, који су доспели за војску као и они који су били одложили служење војске до свршетка школовања, позову на одслужење војног рока и припреме се за старешине у рату који је већ беснео највећом жестином. Средином новембра 1914. године Ђачки батаљон „1.300 каплара“, кренуо је на фронт. Петнаестог новембра 1914. Врховна комада телеграфски производи све ђаке – редове скопског ђачког батаљона у чин каплара и упућује их у оперативне јединице с тим да врше искључиво борачке дужности.
Тога дана, владала је велика ужурбаност у касарнама ђачких чета које су се спремале за покрет. Кад је звук војничке трубе огласио збор, шест ђачких чета спремних за покрет, постројило се пред касарнама у пуној ратној опреми.
После последњег и свечаног рапорта, батаљон креће ка железничкој станици. Напред командант, а за њим ђачке чете са војном музиком на челу. Скопље је знало да ђаци одлазе на фронт и непрегледна маса света прекрила је тротоаре, прозоре, балконе, кровове и дрвеће да испрати ђаке.
При поласку из касарне, чете су почеле наизменично да певају патриотске песме. Свака чета певала је по једну песму. Из омладинских груди ориле се редом песме: Ој Србијо, мила мати / Увек ћу те тако звати, Хеј, трубачу, с бујне Дрине / Дед, затруби збор / Нек, одјекне Шар-планина, Ловћен, Дурмитор, Хај’те, браћо, хај’те, Срби устајте / Хај’те, браћо, хај ‘те, своје не дајте, Где је наша Војводина? / Жива нам је сахрањена / Ал’ осташе деца њена / Што би дике оде у војнике / Што би шкарта оста да се карта.
Ђаци певају и марширају кроз Скопље, а нове капларске звездице и бајонети на пушкама преливају се на сунцу. Душанов мост трепери под чврстим корацима ђака-каплара. Из публике, уз пригушен плач и јецај, чују се речи: „Одоше ђаци на фронт, одоше ђаци у смрт. Букети цвећа поквашени сузама, падају на нас, и одбијајући се од нас падају на калдрму, тако да су последње чете газиле по цвећу. Многима од нас био је ово посмртни марш!“
Железничка станица је опкољена масом света која је дошла да испрати ђаке. Многима је то био растанак за свагда од своје родбине, познаника, пријатеља и својих девојака.
Свима навиру сузе на очи, сем ђацима – капларима који одлазе у смрт. У Скопљу је тада било и много избеглица из Северне Србије. После укрцавања у фургоне, заглушујући писак локомотиве огласио је растанак ђака-каплара са Скопљем – Душановим царским градом.
На успутним станицама, куда је воз са ђацима пролазио, велика маса света га дочекивала и испраћала са сузним очима, знајући очајно стање на фронту, јер је непријатељ већ пола Србије био заузео, и на заузетој територији, рушио, палио и убијао на најварварскији начин. И тако, док свет, који нас испраћа, тугује и плаче, из наших вагона се ори песма, као да се иде на неко весеље, а не у смрт.
За седиште обуке ђачких чета одређено је Скопље. Обуком је руководио потпуковник Душан Глишић из Чачка, ветеран балканских ратова. (Сахрањен у Куманову у порти Цркве Свете Тројице – данас нема трагова гроба, споменика).
Шест чета са више од 1.300 ђака чинило је Скопски ђачки батаљон. Просечна старост била је 21–24 године. Највише ђака је долазило са Београдског универзитета, али их је било и из других крајева Србије и европских универзитетских центара.
„Способан!… – Хвала господине пуковниче!“ Одлуку српске владе да се на фронт 1914. пошаљу голобради младићи историчари су оценили као: „једини пример у историји света, да једна држава шаље на фронт, искључиво у борбене јединице, свој цвет, своју будућност, своју целокупну интелектуалну омладину.“
Пуковник Жерајић обавио је прегледе у Скопљу приликом ступања. на одслужење рока: „Било је међу вама кратковидих, слабо развијених, узаног још дечачког грудног коша. Али нико ни чути да буде привремено, а камоли стално неспособан.“
– Ја сам здрав господине пуковниче, а то што ми недостаје који сантиметар преко груди не значи ништа. Није важно. Развићу се ја у војсци. – С почетка сам покушавао да се противим… Неки чак и прете: – Ако ме ви не примите одох ја у добровољце, право у пук. На положај. Тамо нема сад регрутне комисије…
– Шта сам знао да радим. Шинем протестанта оним платненим метром по плећима: Способан! – Хвала господине пуковниче! Подскочи радосно, зграби одело, а надвирује над списак, да ћата случајно не запише нешто друго.
Ослобођење Скопља, улицом Адема Демаћија: Аљбин Курти против Друге македонске ударне бригаде
Споменик Ђачком батаљону у Скопљу, само кроз сећања живи, и кроз ову реч, објаву, одглас, гласног ми ћутања, кроз шипражје, и слојеве скривености нашег доба, наших дана. Срушен од Бугара у Другом светском рату. Скрханих снова, погубљених магновења, ослушкујем шапат давнина, и корак погубљен, застао, у месту.
У парку код фонтане надомак стадиона, данас је ту споменик Гоце Делчеву, као нова симболика, силна семантика данашњег трена. Како само другачије данас изгледа Скопље, и колико нестварно делују ове слике, приче, епови, и подвизи људи, којих данас нема, нити сећања о њима. Силазим низ степенике у парку, идем ка актуелном споменику, а замишљам стари.
Нови су знакови (поред пута). Граја деце у врту пуном цвећа, радост на лицима мајки. Остала је несачувана успомена на хероје, заборав је покрио ове дивове, и спомен(ик) њима затрпан прашином и временом. Наоколо куће насеља Дебар махале употпуњују слику архитектонских решења и печата моћне естетике у грађевинарству доба Краљевине Југославије између два светска рата. Лепотица до лепотице, и на старим оронулим кућама видљив је сјај негдашњи.
Као под златним уивиченим крошњама дрвећа стоји траг једног доба и оквир једне епохе.
Новембар 2014.
Извор: Милутин Станчић: Записи из Македоније, Службени гласник: Београд, 2023, стр.103-105.
