Ima neke simbolike u tome što ovdašnje televizijske stanice u svojim programskim šemama svako malo vrte serijal Frensisa Forda Kopole o porodici Korleone. Saradnja ovdašnjih službi bezbjednosti sa italijanskom mafijom dugog je vijeka.
Prvi pisani trag o petljanju Udbe sa italijanskom mafijom potiče iz 1946. U Arhivu Slovenije postoji dokument iz kog se vidi da je te godine prilikom posjete Napulju jugoslovenski ministar za spoljnu trgovinu Nikola Petrović dogovorio posao otkupa 46 tona sjemena konoplje. U dokumentu ne piše ko je prodavac, ali mogla je to biti samo mafija, budući da je bilo kakva trgovina konopljom i njenim derivatima u Italiji bila zabranjena.
Pošto u budžetu FNRJ nije bilo novca, Petrović je dobio na raspolaganje kontingent od 40 miliona cigareta koji je ilegalno prebačen u Trst gde je uličnom prodajom sakupljan novac za otkup sjemena konoplje. Tih godina Trst je bio glavna ulazna baza za narkotike koji su iz centralne Azije, preko Turske i Jugoslavije, putovali u Italiju gde ih je preuzimao legendarni Laki Lučijano.
Zbog nedostatka novca početkom šezdesetih godina prošlog veka Udba prelazi na najprofitabilnije prljave poslove: šverc narkotika, cigareta, zlata, kafe i alkohola. Odluka o tome doneta je sredinom 1961. na najvišem nivou, a šef saveznog SUP-a Svetislav Stefanović Ćeća za organizaciju ilegalnih poslova ovlastio je Rada Radovića i Slavka Bartu, a za investitora izabran je partner iz Švajcarske – Italijan Etore Ćićelero, u to vrijeme najjači švercer Evrope, specijalizovan za prevoz ilegalnih artikala, cigareta, kafe i zlata, od Bejruta preko Grčke, a nakon sklapanja posla sa Udbom, preko Jugoslavije za Italiju.
Prema informaciji koju je 4. maja 1964. za saveznog sekretara za unutrašnje poslove Vojina Lukića sačinio Rade Radević (inače naš Ljevorečanin, visoko pozicionirani udbaš i šef Golog otoka), transport cigareta u Italiju obavljan je kamionima austrijske registracije koji su prevozili rezanu građu. Kada bi šoferi ostavili kamione na parking placu luke Rijeka i otišli na spavanje, udbaši su uzimali kamione, čije su ključeve posedovali, stavljali cigarete ispod građe i vraćali kamione na parking. Cigarete koje su iz Švajcarske, kao tranzit preko riječke luke, išle za Grčku, Udbin brod „Punat“ bi tajno istovario, pa su one, umesto u Grčkoj, završavale u Udbinom skladištu u mestu Bakar.
Sa ovim poslovima, piše u dokumentu koji se čuva u Arhivu Slovenije, bili su upoznati pojedini rukovodioci preduzeća „Velebit“ i skladišta u Bakru, kao i posada broda „Punat“. Takođe, u ekipi je bilo i 12 posebno odabranih osuđenika s Golog otoka koji su obavljali poslove utovara materijala za Goli otok i sa otoka u vagone za unutrašnjost.
Pregovori oko transporta alkohola za Nemačku i zlata za Indiju, piše u dokumentu, još nisu okončani, dok se nabavka morfijuma koju vrši SUP Makedonije, po nalogu Eda Brajnika, nekad desne ruke Aleksandra Rankovića, obavlja po planu. Na svim ovim poslovima Udba je zaradila četvrt miliona dolara, potrošivši taj novac na nabavku tehničke opreme za službu, a do prekida je došlo u jesen 1964. kada je savezni SUP, zbog prašine koju su na međunarodnoj sceni podigle Italija i Austrija, odlučio da prekine sa ilegalnim aktivnostima.
Ipak, posle pada Aleksandra Rankovića, reformisana Udba, sada SDB, nastavila je saradnju i učvršćivanje veza sa mafijom, a prvi pripadnik italijanskog podzemlja koji postaje saradnik KOS i SDB bio je Ernesto Luiđi Ćićareli, u Jugoslaviji poznat kao Đino Kijeza. U Informaciji o odnosima između Kijeze i pukovnika JNA Janka Kodelija, koju je sa oznakom „strogo poverljivo“ 1973. u Ljubljani sačinila SDB Slovenije, piše da je Kijeza trgovački putnik koji se služi lažnim imenima – Anđelo Negrini i Luiđi Kijeza, a predstavlja kao ovlašćeni predstavnik za Jugoslaviju, Istočnu i deo Zapadne Evrope, panamske kompanije „Silver Coast Shipping“ sa sedištem u Veneciji. U Italiji je više puta osuđivan zbog šverca i klasičnog kriminala, da bi 1967. prebegao u Jugoslaviju. U bekstvu mu je pomogao Mario Suban, Slovenac iz Trsta, provereni saradnik Udbe specijalizovan za šverc robe koju je italijanska mafija transportovala za Istočnu Nemačku. Ubrzo su Suban i Kijeza postali vodeća imena jugoslovenskog državnog šverca.
Prema informaciji slovenačke SDB, Kijeza je u Seči, naselju u opštini Piran, držao čamac, opremljen radarom, toki-vokijem i radio-stanicama, a robu je skrivao u skladištu kompanije „Droga“. Sistem šverca bio je jednostavan: iz skladišta većih jugoslovenskih trgovinskih preduzeća u Kijezin magacin ilegalno su prebacivani cigarete i alkohol. U dogovorenom trenutku iz Piranskog zaliva povukli bi se policijski i vojni čamci, pa su Kijeza, Suban i njihovi saradnici bez teškoća predavali robu pripadnicima italijanske mafije. Leđa su im čuvali šefovi na jugoslovenskoj granici – Silvo Gorenc, nekadašnji prvi čovek slovenačke i jugoslovenske SDB, i potpukovnik JNA Josip Andrišević sa kojim je Kijezu upoznao pukovnik Janko Kodeli. U znak zahvalnosti Kijeza je Kodeliju i njegovoj supruzi plaćao letovanja u hotelu „Metropol“ u Portorožu i bungalovima u Savudriji, te izdašno pomogao izgradnju kuće u Ljubljani.
Iz izveštaja operativca slovenačke SDB Ivana Barana iz 1969. vidi se da Kijeza ima veze sa direktorom kazina u hotelu „Jugoslavija“ Mariom Bruconeom i licima sklonim švercu, između ostalih i sa Slobodanom Batom Todorovićem iz Smedereva. Nakon hapšenja, Kijeza je na saslušanju avgusta 1973. izjavio da ga je Kodeli angažovao kako bi preko prijatelja, koji je kao geometar radio u NATO bazi u Veroni, prikupljao podatke o NATO-u, te da mu je ovaj dostavio skice NATO baza u blizini Fođe, Servija i Riminija. Iako su protiv njega postojali brojni dokazi, Kijeza je nakon intervencije pukovnika Kodelija uz kauciju pušten iz zatvora.
Istražni sudija Okružnog suda u Kopru Štrukelj, koji se jako angažovao da Kijezinu ekipu privede pravdi, izjavio je da mu je Kijezin advokat doslovce rekao: „Naj*baćete, jer iza njega stoji Armija“, te da mu je pukovnik Kodeli u poverenju poručio da je Kijeza saradnik obaveštajne službe JNA i da ga treba osloboditi. I tako je stvar zataškana, a Kijeza i mafija nastavili su da sarađuju sa SDB ulazeći u nove poslove. Već u drugoj polovini sedamdesetih godina, gotovo sve jugoslovenske kockarnice bile su pod kontrolom Italijana. Osim Kijezinog druga Marija Bruconea, koji je vodio kazino u beogradskom hotelu „Jugoslavija“, slično se dešava i ostalim kockarnicama, naročito u Istri i Sloveniji.
Osnovana je i interna banka u kojoj su kockarnice mogle da pozajme novac, a zauzvrat su toj banci morale da uplaćuju 20 do 30 odsto svih prihoda. Tako prikupljen novac iz kockarnica fiktivnim kreditima je prebacivan u Tršćansku kreditnu banku koju je držala slovenačka Udba, odatle u ofšor-preduzeća u Panami, a nakon pranja u Švajcarsku, odakle su ga izvlačili bosovi SDB. Posao se širio pa su Kijeza i SDB uspostavili saradnju sa bosom venecijanske mafije Feličeom Manijerom i Stefanom Kararom, jednim od visokorangiranih Sicilijanaca. Prema dokumentima u Arhivu Slovenije, saradnja se nije zadržala samo na kockarnicama, već je mafija investirala u izgradnju dalmatinskih marina i u druge poslove sa nekretninama.
(odlomak iz teksta objavljenog u NIN-u)
Donko Rakočević
Izvor: Fejsbuk
