Да ли је Мило Ђукановић видио да и старлете данас пишу колумне, па је и он одлучио да се опроба у тој улози, остаће дилема.
Kако се један политичар који је загазио у шездесету годину живота, а да је при томе тридесет година владао, напрасно одлучио на форму ауторског текста, није много ни битно. Не вјерујем да било кога то занима. Видим да се у јавности, на интернет порталима и на мрежама, његовим текстом добацују као каквом израбљеном лоптом, коју на крају нико неће задржати.
Око питања ‒ да ли је ово он писао, нема дилеме. Јесте. Види се. Стил је шкрт. Хладан, као естетика социјалистичке архитектуре, само без зеленила у близини. Нема га. Или пресушило или спаљено. И за разлику од чврсте социјалистичке зграде, Милов текст изгледа као политичка рушевина, која може послужити као тек неко… привремено уточиште или пролазна станица за оне политички залутале. Свима осталима послужио је као краткотрајна дневна занимација.
За изнесени садржај, ауторски текст му заиста није био потребан. Све је то већ много, а да будемо објективни ‒ и превише пута поновио. Подгоричка скупштина, деведесете, Београдски споразум, референдум, Либерални савез, српске странке… Опет тако, опет о томе, тако поново и тако увијек.
Очигледно изгубљен у лавиринтима прошлостима, Ђукановић лута. Или… просто себе јавно подсјећа на времена када је био битан и када је постизао изборне побједе. И то је легитимно али је прикладно када се чини са позиције хроничара или писца, не узурпатора функције предсједника државе. А када политичар више звучи као писац сопствених мемоара него као презентер економског програма, тумач политичких збивања, вјесник визија и лидер покрета, онда се, жаргонски каже, да је превазиђен.
Да је сакупио макар мрвице политичког достојанства, ако му је барем у мрвицама остало, предсједник ДПС-а не би понудио на читање поновљено хуљење на политичке противнике, подсјетио на своју мржњу према Цркви и љутњу на своје присталице. И као такав, оодгојен, мрзовољан и љут, није пропустио да опет јадикује због изборних пораза.
Па, ево… све и да његову владавину и систем који је остао иза њега, нису обиљежили скандали у вези корупције и криминала, масовне контроверзе и разноврсне афере, што су му констатовале и међународне адресе, све и да је више дао него што је узео, није ли неприлично и јадно, послије тридесет година власти, жалити се што опет није побиједио?
Ипак, тиме овај политичар, показује своје суштинско неповјерење у Црну Гору, јер да исто постоји, барем у траговима, не би сматрао да једино он може да води ову државу. Kритику је упутио и својим присталицама, због, како је казао, јадиковања. То је већ цинизам. Отворени цинизам. Прво их је „запалио” а онда их пита „зашто горите?”.
Називање уговора између Цркве и Државе „злочином”, иако претходно каже да је то само „технички чин” (?), називање свих, њему неодговарајућих, „издајницима”, „квислинзима”… „Безочни”, „преварни”, „сломиврат”, „дивља”… Има ли икога, нормалног, ко жели, да на функцију предсједника државе, буде политичар, који се служи оваквим речником у дијалогу са јавношћу? Није остао кратак ни својима. Kритике које долазе из његових редова назвао је „доконим трућањем”. Ту је можда једино и био у праву али је истина, да ни његов текст, по стилу и садржини, није пошао даље од тога.
Пише: Лука Радоњић
Извор: Фејсбук
