Пише: Милош Лалатовић
Има људи са којима се живот чудно и сурово поигра од самог рођења. Такви лијече ране до краја свога вијека разним средствима. Најчешће је у питању алкохол или друга опојна средства. Временом постају препознати у својој средини као јуродиви, боеми, скитнице. Овакви људи су углавном добродушни и вољени од околине иако често изругивани од ње. Један од оваквих је био књижевник и сликар Миладин Ковачевић алиас Јаков Јаша Гробаров.
Рођен 1938. године у Мостару. Мајку је изгубио са двије године, а убрзо по почетку другог свјетског рата и оца, кога убијају усташе. Живио је са маћехом до своје једанаесте године, која је касније ослијепила. Средњу школу завршава у Мостару, након чега наставља живот луталице и скитнице. У Београд долази шездесетих година. Објављује пјесме, романе и приче. Неке од прича му објављује и престижна“Политика“. Ипак, живот проводи по кафанама. Радио је једно вријеме и као гробар, отуд и надимак. Једна од чувених Јашиних изјава, које је изрекао једном приликом јавно пред великим бројем људи, како сам каже у извјесном психотичном стању, била је“зауставите земљу, хоћу да сиђем“…
Јаша је инспирисао разне умјетнике, књижевнике и до данас наставља. Говорили су о њему између осталих књижевници Матија Бећковић, Мошо Одаловић, Светислав Басара, новинар Веља Павловић, који је током једне емисије рекао да га доживљава као рођака. Своје пјесме знао је да пише пијан, кад се увече врати из кафане.
Бавио се и сликарством. Живио је три године у Паризу. Знао је да поклони пажњу свакоме без обзира на друштвени статус. Ваљда зато што је и сам живио живот од интелектуалца до скитнице. Једном приликом кад се у Београду одржавао пјеснички фестивал, гдје су се рецитовале пјесме књижевника из разних држава, Јаши је свега тога било преко главе. Чуо је огроман број пјесама, тако да му је било практично мука од њих. Отишавши до тоалета и тамо га је дочекала радница, која га је одржавала, замоливши Јашу да саслуша и њену пјесму. Њему, иако му их је било доста, саслушао је. Пјесма је гласила“чистим, чистим, станем, па мислим, мислим, мислим, па поново чистим“…
Имао је своје кафане. Тражио је оне аутентичне боемске, које нијесу, , изгубиле душу“. Кафана му је служила као лијечилиште својих давних рана. У њој се као и многи
боеми осјећао као код куће. Она му често и јесте била једина кућа.
Јаков Јаша Гробаров, умро је 2013. године. За њега кажу да је био последњи аутентични српски боем…
 
					 
							
 
			 
			 
                                
                             
 
 
		 
		 
		