Пише: Милош Лалатовић
Тог дана сам се пробудио у пола шест. Могао сам сам да одспавам још пола сата. Заспао сам. У сну сам зачуо глас“долазим данас по тебе, припреми се“… Заборавио сам на ово, тек сам се после сјетио… Закаснио сам. Кад сам погледао на сат било је 6. 30. Брзо сам ставио кафу, опрао зубе, умио се. Обукао се. Кафу сам попио само један гутљај. Ушао сам у ауто. Гужва у саобраћају је била ужасна. Псовао сам редом возаче. На посао сам требао да стигнем у 7. 00, а стигао сам у 7. 05. Надређени ме већ изнервираног изнервирао. Једва сам се суздржао да га не млатим. Колегеница ми је донијела кафу. Овај пут сам је попио до краја. Баш се човјек добро осјећа после кафе. Посла је било пуно. Како тако, дан је добро прошао.
Кући ме је дочекала жена са мојим омиљеним јелом шпагете А Болоњез. Лијепо смо ћаскали, очигледно Сандра, то је било име моје жене, била добро расположена. У једном тренутку ми се обратила ријечима“ драги, имам једно изненађење, идем на пословни пут, ујутро“.
Милош Лалатовић: Неуспављиви чудотворац, Свети Јован Шангајски
Умало ми не запријеше шпагете. Нијеси ми ништа рекла. Било је све изненада, одговори ми. Тако се погодило, ни сама нијесам знала, нијесам могла одбити такву добру понуду. Ваљда ће те се ти и Феликс, то је био наш мачак, снаћи тих пар дана без мене. Мачак при помену његовог имена подиже главу и мјаукну. Ма добро, одговорих јој, иди. Сандра ме загрли и пољуби ме тако јако у образ да ме забоље.
После вечере гледали смо тв. У неком моменту ухвати ме јак бол у предјелу грудног коша. Мислио сам, проћи ће. Али није. Изгубих свијест. Сандра врисну. Брзо окрену број хитне помоћи. Кад су дошли, могли су само да констатују смрт. То сам знао, јер сам себе видио као астрално тијело или нешто слично. Било нас је двојица. Помјерао сам рукама своје мртво тијело, али џаба. То је био мој последњи дан живота. Додуше, видио сам шта се дешавало и следећег. Сахрана и све остале формалности. Само ми је једно било криво. Што сам заборавио глас, који ме упозоравао, да ће тај дан доћи по мене…
