Пише: Милош Лалатовић
Гледајући по фејсбуку, прије скоро двије године, случајно на њему сам налетио на фотографију новинара Веље Павловића, гдје се саопштава вијест о његовој смрти. Прво ме ухвати невјерица, па туга. Је ли могуће, Веља?
А, сјећам се прије више од десетак година када сам га први пут видио на телевизији Студио Б, емисија Духовници. Морам признати, пошто нијесам знао о коме се ради, да сам одмах по неком стеченом инстикту знао да је ријеч о урбаном типу, рокеру. Слично је и владика Јован Ћулибрк говорио о првом периоду свог монаштва, кад су му говорили о новом бенду Нирвана. Он није тада више интезивно пратио рок музику као прије кад је био рок критичар у “Џубоксу“. Једне ноћи док је у Цетињском манастиру обављао административни посао, слушајући радио појавио се Нирванин хит “Smells like teen spirit“. Одмах је знао да се ради о том новом бенду. Тако сам и ја осјетио харизму Веље Павловића, без да ништа нијесам знао о њему.
Овај човјек ме од кад сам почео да се упознајем са његовим емисијама , а ту су поред “Духовници“, биле и култна урбана емисија “Ниво 23“, као и “Незаштићен сведок“ одушевљављао.
Фасцинантно је била та Вељина величина да разговара од крајње урбаних музичара, књижевника, умјетника до монаха у разним манастирима. Спајање та два свијета, за који су неки тврдили да су неспојиви, а слили су се савршено једно са другим. Умјесто националистичког православља, Веља и типови попут њега, а хвала Богу има их јос доста, нудили су боготражитељско православље, које траже духовно изгладњела омладина и старији, нагутани рокенролом, Ничеом, далекоисточним учењима, њу ејџом. Ова комбинација је била попут мелема на рани таквим људима.
Вјероватно су многи и пришли захваљујући томе Цркви, не зато да би ,, србовали“, него у истинској потрази за Христом. Овакву потрагу је установио још давно један бисер православља у Америци, преобраћени Американац Серафим Роуз, духовно чадо Светог Јована Шангајског. Веља је посјетио манастир, који је отац Серафим установио у Платини, Калифорнија, направивши сјајну емисију са преобраћеним Американцима, монасима. И сам отац Серафим био је у сличној метафизичкој потрази за Христом, прошавши трновит пут кроз субкултуру битника, далекоисточних религија, нихилизма. Овакав приступ вјери је данас потребнији него икад младима, који не мастају о великим земаљским територијама своје државе, него о духовној и културној ширини.
Веља је био прави духовни и културни учитељ у том смислу. Стотине и стотине емисија са најеминитентијим људима из културе и духовности је направио. Кад год нека књига се појави или концерт организује, ту је био он да нас обавијести о томе, као и о личности аутора и извођача. Његове емисије са монасима и духовницима, остаће као трајни духовни путоказ генерацијама свих узраста. Монаштво је представио у једном од својих, колико је мирјанину могуће, најбољих варијанти. Често су га људи, говорио је, питали, да ли и он планира да се замонаши, на шта би им одговарао да је он врста урбаног монаха. Са Вељом је поред Владете Јеротића отишао један од најтиших и најтолерантнијих људи из наше Цркве, а чији се глас чуо далеко.
Драги Вељо, Царство ти Небеско…
