Пише: Милош Лалатовић
Млади румунски богослов је услед читања разних књига запао у егзистенцијалну кризу. Професори су му били свештеници и интелектуалци. Ипак, они му нијесу могли помоћи или је он бар тако мислио. Одлучио је, иако сиромашан да купи карту и оде у удаљени манастир Сихастрију код чувеног Старца оца Пајсија Оларуа. Прича се одвија у Румунији за вријеме комунистичког режима.
Док је на станици куповао карту закаснио је на воз. Следећи је био тек за неколико сати. Морао је да поново купи карту из свог оскудног новчаника. Али није одустајао. У возу је записивао све своје грехове и недоумице од раног дјетињства, то су биле читаве странице. Скоро књига.
Коначно је стигао у манастир Сихастрију. Дан је био кишовит и поклоника је било мало. Нашао је Старца Пајсија и замолио га за исповијест. На његово запрепашћење Старац је одбио. Младић је мислио да га није разумио, мало је наставио разговор, па опет упитао за исповијест. Но, одговор је био исти. Богослов је молио и даље. Старац га је упитао, ‘‘ знаш ли које је најгоре мјесто’‘ ? Младић је одговорио да не зна. На шта му је духовник рекао, ‘‘ ово у којем ја пребивам’‘ . Старац је био слијеп. Тада је саговорник помислио’‘ како је то страшно, и како би он онда читао све оне силне књиге’‘ . . . Упркос свему, наставио је да инсистира, јер он не тражи да га овај гледа него да га слуша. Тада се код богослова појавила лоша помисао, ‘‘ нека је он чувени духовник, али је он ипак необразовани, прости старац’‘ . Тада га је отац Пајсије упитао’‘ шта сте дошли да тражите код мене, простог, необразованог старца’‘ ? ‘‘ Што нијесте отишли код својих уважених професора и отаца’‘ , при том набрајајући их све поименице. Младић је био запањен. А онда је помислио’‘ престани да узнемираваш више овог Божијег човјека, узми благослов и иди’‘ . После чега је Старац рекао’‘ сада драги сине, могу да те исповиједим’‘ . ‘‘ Али како’‘ , упитао је богослов? ‘‘ Сат времена си ме гњавио да те исповиједим, и сад нећеш’‘ . ‘‘ Хоћу’‘ , одговори овај.
На исповијести је Старац почео да набраја гријехе тачно онако како је богослов записао, одређеним редом. Младић је мислио да се ради о случајности. Онда га је ословио онако како му је мајка у дјетињству тепала, а што Старац на логични начин није никако могао да зна. Потом је почео да му редом набраја професоре, чланове породице, њихова имена и особине. Исповиједилац је био запањен, помисливши’‘ да су службе, које се баве прикупљањем најситнијих података о људима, шала при Старчевом знању’‘ . Посаветовао га је и о будућности, при чему се све деценијама одвијало како је отац Пајсије предвидио.
Ово је било јединствено духовно искуство у животу овог богослова, интелектуалца, које ће памтити читав живот и представљати смернице, како у духовном тако и у световном животу.
Свети оче Пајсије Олару, моли Бога за нас. . .
