Пише: Милош Ћирпановић
О односу Жозеа Сарамага према Лисабону или – можда боље речено – односу између њих, треба писати барем из два разлога. Сарамаго је највећи део живота провео у том граду. У њему је написао неке од романа на основу којих је ушао у историју књижевности (иако није стварао само у том књижевном жанру, али је пре свега по њему остао препознатљив). Штавише, у Лисабон су смештена разна дела овог аутора. Не може се рећи да је тај град главни јунак Сарамагових дела о којима је реч, али се може посматрати као један од ликова у њима. Лисабон није само град у коме је овај писац живео, већ и град који је стварао или дограђивао у подручју фикције. Попут особе, Лисабон је присутан у Сарамаговом животу и делу. Тешко је одредити ко је коме више дао у њиховој међусобној размени – град писцу или писац граду.
На српском језику, Лисабон је, наравно, реч мушког рода. На португалском – није. Његови становници називају га Лижбоа и није јасно зашто се у нашем језику имена неких главних градова Европе премећу у мушки род уместо да остану у женском, то јест у оном роду у коме су у језицима којима се превасходно говори у тим градовима. Познато је да властите именице одликује једнина. У складу са тиме, било би неуобичајено користи име неког града у множини. Међутим, у случају Сарамагових романа, може се говорити и о Лисабону и о Лисабонима.
Уз један прекид који није био радикалан, Сарамаго је живео у Лисабону од раног детињства, тачније од 1924. године. Седам деценија након тог пресељења, настанио се на Канарским острвима и у Тијасу наставио да ствара. Скоро да не постоји ниједан његов роман писан у Лисабону у коме се тај град не спомиње или се један део радње не одиграва у њему, а неки од тих романа се у потпуности дешавају у том граду. Попут упечатљивих визуелних перспектива које Лисабон нуди својим посматрачима, не престајући да их очарава варијацијама свог лица, Сарамаго портретише Лисабон у различитим историјским епохама и кроз животе својих ликова, од сликара Х. до Раимунда Силве, коректора који ради у једној издавачкој кући. Приручник о сликању и писању одвија се у писцу савременом добу и завршава се Револуцијом каранфила из 1974. године, Седам Сунаца и Седам Луна нас враћа у епоху барока, Година смрти Рикарда Реиша у међуратни период, а Повест о опсади Лисабона једном својом димензијом иде најдубље у историју, до средњег века. Трајање града премашује животни век појединца, али му његови становници, и стварни и имагинарни, дају живот.
Сарамаго је становао у различитим деловима Лисабона. Детињство и младост му обележава тешко сиромаштво и његова породица се често сели, живећи у четвртима попут Алто до Пина и Пења де Франса. О томе се може читати у његовој књизи Мале успомене, која обухвата период његовог одрастања. Та је књига особена у његовом опусу јер је аутобиографска у пуном смислу речи. Сарамаго сматра да је све оно што чинимо заправо наша аутобиографија, а странице његовог живота и дела свакако су неразлучиве од (ауто)биографије града за који је био везан. Колико сам успео да видим, на фасадама зграда у којима је живео и написао наведене и неке друге романе, у Улици Наде у Мадрагои и Улици Фереируш на Ештрели, не постоји никакв траг о томе. Спомен-плоча на тим зградама нема вероватно зато што је одлучено да друга места чувају сећање на њега.
Пишчеви остаци не почивају на гробљу. Након што је преминуо у Тијасу, његов пепео положен је у Лисабону под маслину пред којом се простире трг који данас носи његово име и на коју гледа Каза душ Бикуш, грађевина необичне фасаде у којој се налази Фондација Жозе Сарамаго. Са једне стране те маслине, пресађене из његове родне Азињаге, у саму површину поплочаног тла уметнута је плоча на којој се налазе име и презиме писца, као и године његовог рођења и смрти, а у истој линији са њом, са друге стране дрвета, плоча са речима с краја романа Седам Сунаца и Седам Луна, које се у овом контексту могу читати “али се није вазнео ка звездама ако је припадао земљи”. Уз те плоче и маслину налази се слоново стопало, што је јасна алузија на роман Путовање једног слона, које отпочиње у Белему. Та је целина дело Давида де Алмеиде, о чијој уметности је Сарамаго писао.
Мада се не сме потценити значај институција, сећање на Сарамага и било ког другог књижевника најснажније живи кроз читање њихових књига. Наравно, увек се чита у одређеној околности. Радња романа Слепило дешава се у једном неименованом граду. Суштински гледано, посреди није само дослован губитак вида његових грађана. Граду намерно није дато име и он може да буде Лисабон. Данас, тридесет година након објављивања тог романа, Београд ме подсећа на тај град захваћен епидемијом белог слепила. Као ни у Сарамаговом роману, ни овде нису сви изгубили вид, барем у то верујем.
У књизи Политичке странице 1976–1998 изворно је објављен један текст чији је наслов “Речи упућене једном граду”. Сарамаго га је назвао “љубавним писмом”. Таква писма обично се пишу некој жени или мушкарцу. Пада ми овде на памет Фернандо Песоа, који се у облику фантазме појављује у Години смрти Рикарда Реиша – роману чији главни лик је песников хетероним из наслова тог дела – тачније, стихови које потписује Алваро де Кампуш, његов други хетероним: “Љубавна писма, ако љубави има, морају бити смешна. Али, коначно, само су она створења која никада нису писала љубавна писма, заправо смешна”. Сарамагов текст није упућен појединачном људском бићу, већ Лисабону. Рећи ће се да град као такав не може да га прочита или барем да то може учинити посредством људи који обитавају у њему. На крају крајева, љубавно писмо не мора нужно бити написано да би га прочитао онај или она коме је посвећено. Сарамаго говори о “духу” и “души” Лисабона и наводи одређене атрибуте, попут отмености и модерности, које би тај град требало да има. Кроз те одлике титула краљице може да се задобије. “У овој нашој републици такве краљице ће увек бити добродошле.” Због споменутог проблема мењања рода, била је потребна преводилачка домишљатост како би се у тим редовима поштовало посматрање Лисабона као краљице. Назвати га краљем кроз превођење, било би грубо и промашено.
Извор: Време
