У медијској и друштвеномрежној буци понекад се деси да неколико података упадљиво упућује у истом правцу.
Недавно је амерички председник Џорџ Бајден на питање због чега су САД одобриле слање касетне муниције у Украјину одговорио брзопотезно – „Понестаје нам муниције“.
CNN
Њујорк тајмс, који је у свом извештавању углавном наклоњен украјинској страни бележи да су „после тешких губитака Украјинци застали да размисле о својој стратегији“. Истовремено и пејсмејкер и барометар америчког мејнстрима наводи да су у појединим почетним нападима украјинске снаге губиле и двадесет одсто опредељене технике, углавном оне које су донирали „западни партнери“.
Међутим, неколико десетина оклопних возила није онај губитак на који су поједини западни медији обратили пажњу последњих недеља. Најдраматичнији извештаји односе се на демографске губитке – трендове који дугорочно могу да одреде положај украјинске нације, без обзира на тренутну ћудљивост ратне среће.
Мало која постсовјетска или постсоцијалистичка држава је доживела тако дубоки пад колики је претрпела Украјина.
Једна од најплоднијих земаља у космосу, са огромним индустријским капацитетима – процењује се да је Украјина наследила око 1/3 совјетске војне индустрије, која је ионако запремала значајан део укупне совјетске индустрије –неким од највећих европских енергетских постројења те огромном трговинском флотом укотвљеном у Црном мору, рат је дочекала као једна од најсиромашнијих европских земаља.
Међутим, о неуспешностима украјинске постсоцијалистичке транзиције – сталним деведесетим које су се изнова и изнова понављале – може се много писати и већ је много писано. „Док је Пантелија био жив…“, рекли би неки.
Демографски трендови су, међутим, били упоредиви са другим постсовјетским земљама – врхунац остварен почетком деведесетих година након чега је уследио лагани и стални пад. У ово време, почетком деведесетих година прошлог века, Украјина је прешла педесет милиона становника, те је по овом параметру била упоредива са Италијом, нешто слабија од Велике Британије и знатно изнад Пољске. Преврат из 2014. и последично присаједињење Крима Русији, односно успостављање независних власти у деловима Доњецка и Луганска, умањили су број становника на територији под контролом владе из Кијева са око четрдесет пет на око четрдесет два милиона. Велики, али не и драматичан пад.
Онда је дошао рат. И избеглиштво. Процене знатно варирају.
Но према речима Еле Либанове, једног од водећих стручњака за демографију, које преноси Ројтерс, број становника Украјине под кијевском контролом можда је свега 28 милиона људи или до 34 милиона, што је њена горња процена.
Земљу су напустиле углавном жене и деца, те је фертилитет опао на негде између 0,7 и 0,9, што је једна од најнижих вредности на свету.
Извештачи Ројтерса усредсредили су се на економске последице овог суноврата – великом броју компанија недостају радници, посебно они квалификовани, а постоји бојазан да ће се мушкарци, који сада немају право да напусте земљу (иако то понеки, по свој прилици илегално чине) одлучити да се придруже својим породицама те тако додатно испразнити земљу. Две трећине жена које су потражиле уточиште другде у Европи имају високо образовање, према истраживању које је у марту објавио украјински тинк-тенк Центар за економску стратегију.
Италијански лист Коријере дела Сера доноси сличне податке али их смешта у личнији контекст. „Празни градови и пре свега села, подељене породице, усамљени војници на фронту са женама и децом која се не враћају из иностранства“, бележи италијански лист. Александар Деменчук, наводи да овакав пад броја становника умањује шансу за послератни опоравак земље. „Недостају деца, стога недостаје будућност“. Деца, наставља он, већ уче у немачким, пољским, аустријским или холандским школама. „Европска политика добродошлице у почетку нам се чинила чудом великодушности, а сада се испоставило да је проклетство”, наводе речи украјинског истраживача.
Новинари су прилици су да обиласком урбаних центара, посебно оних у зонама ратних дејстава стекну утисак о размерама опустошености. Но, бројке су неме када је потребно осликати личну трагедију. Од демографских серија података размере трагедије боље описују речи о покиданим личним везама. „Моја жена са наше двоје деце од 5 и 7 година отишла је у Немачку првих дана рата. Од тада смо комуницирали све мање. А сада сам открио да је нашла новог сапутника“, каже Алексеј, 40-годишњи капетан стациониран у близини Бахмута. Понекад се, пише италијански лист, деси да и војници недалеко од линија фронта нађу нове животне сапутнице.
Намеће се питање: како се демографски ток одражава на рачунице вођства земаља ухваћених у ратни клинч? Да ли украјинско вођство узима у обзир чињеницу да пуким продужењем рата, за ово или оно село, можда трајно однарођује милионе својих становника, те умањује шансе за било какву послератну обнову. Да ли Русија, невољна да се упусти у рискантне војне операције широког замаха попут оних са почетка рата, ставља Украјину пред овај тежак избор?
А можда, на крају, ни на највишим степеницама хијерархије политичког одлучивања нису баш сигурни ни шта чине, а ни шта би хтели.
