Пише: Милош М. Милојевић
Сирија се, изнова, налази пред ескалацијом унутарњег међуетничког сукоба. Преговарачки процес између Сиријских демократских снага (уобичајено се користи енглеска скраћеница СДФ), са окосницом коју чине курдске одбрамбене снаге са крајњег североистока земље, и владе у Дамаску, коју предводе исламистичке снаге на челу са Ахмедом ел-Шаром доживео је колапс. Споразум око којег су се сагласили у марту претходне године није спроведен. Обе стране се, по обичају, оптужују за вероломство.
Разлози расцепа су јасни: Курди су, у дуготрајној борби, осигурали фактичку аутономију на територији источно од реке Еуфрат. Њихова истрајна борба за Кобани, град на крајњем северу земље уз границу са Турском који се нашао под опсадом Исламске државе привукао је огромну пажњу светске јавности.
Сиријским демократским снагама прикључивали су се и борци локалних арапских племена, подстакнути страхом од експанзије Исламске државе и издашним америчким платама. Та самоуправна област на крају је обухватила велику територију, са градовима Раком, једним од раних жаришта метежа који је изазвала Исламска држава, и Деиј ез-Зaуром. На тој територији налазе се и нафтна и гасна поља. Нису нарочито издашна, али су упркос томе важан извор дохотка у сиромашним сиријским областима.
Новоуспостављена сиријска влада, уз брзо стечено западно признање, и ослобођена једног дела бремена санкција, одбацивала је било какву могућност другачијег устројства сиријске државе осим централистичке унификације. Културна права курдског народа која су наговештавана била су врло уска. Нису ишла даље од исказивања поштовања према празницима, допуштања њиховог прослављања и могућности факултативног подучавања језика. Интеграција курдских оружаних снага била је једна од кључних тачака размимоилажења – да ли ће се оне прикључити новој сиријској армији одржавајући своју унутарњу командну структуру и самостално одређени састав, или ће се борци, као појединци прикључити новој војсци.
На крају, курдско политичко самоорганизовање дошло је са сопственим идеолошким багажом, мало коме јасном левичарско националистичком политиком, у коју су разни западни активисти често учитавали сопствене преокупације и опсесије. Антикапиталистичке, феминистичке и екополитичке студије о Рожави, аутономној курдској области, имале су помодарску привлачност током првих неколико година сиријског грађанског рата, на одсецима за политичку теорију и антиколонијалну праксу западних свеучилишта.
На терену су се ствари неповољно одвијали по курдску ствар. Наслућивало се вероломство арапских снага придружених СДФ-у, пошто су Американци изгубили интересовање за ову област. Изасланик америчког председника се изврсно сналази између Анкаре, Дамаска, Бејрута и Јерусалима, настојећи да примири ствари не обраћајући много пажње на последице по затечено локално становништво.
Прве размене ватре забележене су у Алепу, октобра 2025. године, а жешћи сукоби у јануару ове године, после којих су две стране постигле споразум о повлачењу курдских снага из делова Алепа које су контролисале.
После овог краткотрајног сукоба владине снаге оптужиле су СДФ да су користили иранске дронове за напад на Алепо и да су дигли у ваздух неколико мостова источно од Алепа који су спајали територију под њиховом контролом са остатком ове провинције. Мало коме су ове оптужбе деловале друкчије од пуког оправдавања даљих офанзивних операција. После 13. јануара контрола територија западно од Еуфрата, махом запоседнута у смутним данима колапса Асадове власти, брзо је прелазила у руке владиних и њима наклоњених локалних снага. Ту је нејасно ко се заправо бори: да ли снаге под непосредном командом Дамаска, или неке арапске или исламистичке милиције које признају номиналну потчињеност Дамаску. После заузећа Табке, града смештеног на великој акумулацији воде на Еуфрату оближње бране и ваздухопловне базе, владине и њима лојалне снаге преузеле су и Раку.
Велики број заузетих места током свега неколико дана спорадичних борби сугерисао је колапс фронта, слично оном из новембра и децембра 2024. године када је од чарки око Алепа до евакуације сиријског председника из Дамаска протекле једва две недеље. Курдски представници су у Ербилу склопили изнуђено примирје 18. јануара уз посредништво америчког изасланика Тома Барака. Прихваћено је да сиријска влада преузме потпуну контролу над нафтним и гасним пољима, контролу граничних прелаза према Турској и Ираку, провинцијску администрацију у трима провинцијама под дотадашњом контролом СДФ-а и укључивање, као појединаца, припадника СДФ-а у нови безбедносни апарат.
У међувремену, белешке о текућим догађајима брзо застаревају. Арапске племенске милиције, до пре неки дан или сат обједињене у Сиријске демократске снаге мењају своје опредељење, прелазе на страну владиних снага, које се сада називају Сиријском арапском војском. Нова офанзива дамасчинских снага уследила је после више таласа секташки мотивисаног погромашког насиља. Самар Јазбек писала је о суђењима која нису ништа више од представе оптуженим за почињене злочине у приобалним сиријском областима против алавитског становништва. Отмице алавитских жена први пут су забележене у фебруару 2025. свега два месеца од промене власти. Потом су уследили метежи и покољ Алавита у којем је страдало не мање од хиљаду четиристо људи. Дуж сличне путање – нејасни злочини, намиривање рачуна, метеж и талас осветничког верског и етничког насиља – кретале су се ствари и на југу Сирије у лето 2025. Мета су били Друзи. Извшетачи Њујорк тајмса забележили су акте несумњиво верски мотивисаних смакнућа: видео снимке на којима се ненаоружана особа присилно идентификује као припадник друзијске заједнице да би одмах потом била устрељена.
Супрематизам као одређујуће идеолошко утемељење нове сиријске владе очитава се и на симболичној равни. Ране расправе о евентуалној промени назива државе – искључења придева арапски из њеног званичног имена, сагледаваног донекле и као заостатак некадашње партијске идеологије – прекинуте су без трага у политичком лавиринту о транзицији без транзиције. Министарство вакуфа Сиријске Арапске Републике позвало је на молитве и текбире у џамијама како би се прославиле победе и освајања њихових снага против Курда.
Много је и злокобнијих симбола. Претходних месеци присталице ал-Шаре, новог сиријског аутократског вође, истицале су, уз његове фотографије, фотографије Садама Хусеина, ирачког предводника, сунитског Арапина током чије владе су забележена бројна злодела против курдског и шиитског становништва. Споменуто сиријско министарство је објаву о текућим дешавањима отпочело стиховима из куранске суре Ал Анфал, како је названа погромашка кампања против Курда у североисточном Ираку 1988. године, у којој је према наводима Хјуман рајтс воча страдало између педесет и сто хиљада људи. У запоседнутим градовима уклањају се плакати и мурали са ликом Абдулаха Оџелана, једног од оснивача Радничке партије Курдистана. Идеолошко самоодређење језгра посвећеника у курдском левичарском националном покрету.
Самар Јазбек: Сиријски Алавити изложени су масовном колективном кажњавању
На кружном току на северном улазу у град Табка, на путу који води према брани која се пружа преко Еуфрата, оборена је статуа жене наоружане аутоматском пушком. Статуа је откривена у априлу 2019. године и подигнута је у част прве мученице, Хабун Араб, пале у бици за Раку 16. јуна 2017. У питању је ратно име Рахал Ал-Салмо, девојке из града Тал Хамиш у провинцији Хасака која се 2013. године прикључила Курдским женским заштитним јединицама. Објављени су и видео снимци обесвећивања курдских гробова.
Борбе су забележене и око неколико затвореничких логора у којима су смештени некадашњи припадници Исламске државе, њихове вољне или невољне партнерке и њихово потомство. Неки су, судећи по снимцима, успели да умакну. Куда ће завршити и како ће се цела ствар окончати по шире регионалне прилике, нејасно је. Сународници Курда из суседних држава, на различите начине исказали су своју солидарност. Неки преласком границе између Сирије и Турске, други масовним окупљањима око америчког конзулата у Ербилу, у Ираку.
Последње вести сугеришу да су владине снаге успеле да запоседну добар део области Хасака, готово сва погранична подручја и да су борбе вођене на прилазима Кобанију, односно код града Хасака. Још једном је прокламовано примирје. Амерички изасланик за Блиски исток, као и други међународни чиниоци, инсистирају на продужетку интеграције и стишавању прилика. Курди су, бележе поједини коментатори, погрешно проценили спремност САД да подрже њихову ствар у Сирији, те указују да је тај однос одувек био тактички и погодбени, одређен потребом да се воде борбе против Исламске државе. Било да су политичке процене биле исправне или не, могућности су биле неповољне, мање или више. Сиријски предводник је прокламовао да ће мањинска права бити поштована, али у земљи без институционалних ограничења, после безмало петнаест година рата различитог интензитета, дубоко сиромашног и разореној, тешко да било ко било коме може да верује.
На стање у Сирији се као на мало шта друго могу применити Тацитове речи – начинили су пустош и назвали је миром.
