Пише: Милош Лалатовић
Једна од скупине људи са маргине, који су постали непосредно пред своју смрт или после ње познати, јесте Вивијан Мајер. Радила као дадиља у богаташким кућа, живјела у сиромаштву, чудна и мистериозна, али , можда баш као таква, успјела је да ухвати скривени трен живота, такође, непознатих, сиромашних и обичних људи.
Иако, умрла у биједи, њене фотографије данас вриједе читаво богатство. Излажу се у култним умјетничким дворанама. Људи, које је Вивијан приказала су најчешће грађани Њујорка и Чикага, њихову меланхоличну, наизглед, досадну свакодневницу и рутину. Уз слике ове велике умјетнице кад посматрате сва та лица дјеце и одраслих, најбоље иду звуци џеза или блуза. Вивијан је фотографисала и дјецу богатих људи, коју је чувала. Своје фотографије је скоро читав живот чувала за себе, не показујући их никоме, али је, ипак, морала да их прода за врло мали хонорар у односу на њихову стварну вриједност због биједе у којој је живјела.
Милош Лалатовић: Свијет против Курта Кобејна, човјек , кога је продао свијет, крварење из дна душе
Оно што чини умјетника великим је чињеница да својим умијећем и даром, ухвати нешто неухватљиво, при чему су блиски религијским мистицима. Слике ове дивне жене више него очигледно управо то приказују, неку апофатику, недокучивост обичних људи, често оних маргинализованих, попут црнаца, продавца на трафици, који чека да му истекне радно вријеме, болесне, немоћне.
Вивијан се што се тиче фотографије може упоредити са књижевним генијалцем Францом Кафком, који је такође, за живота био непознат, чак, оставио завјештање свом пријатељу Максу Броду, да му уништи све рукописе, након његове смрти, што овај на срећу, није учинио.
Питање је колико људи попут Вивијан или Кафке, живи у нашој непосредној близини и не знамо много о њима, а мислимо да знамо. Исто тако је њемачки композитор Бах, за живота био непознат и умро у биједи, иако се данас сматра највећим композитором свих времена. Као што каже Лесо Ивановић у својој пјесми “ Људи сјенке“, да се за неке људе сазна, тек кад ,,изађу црни посмртни плакати, да су и ти смртници са нама живјели“. Парафразирам, али то је суштина. Неко ће рећи, па шта је суштина да се има неки таленат, а не искористи се живота, у смислу неке материјалне сатисфакције? Суштина је можда управо у томе да се ради оно што се воли, а то никакве паре или слава не могу надомјестити, можда, чак, овакве танане душе попут Вивијан, могу и пореметити и изгубити дати таленат или га умањити. Јер, дискретни хероји чувају таленат, попут чаше препуне скупоцјеног мирисног уља, бојећи се да не проспу ни најмању кап.
