Пише: Милош Лалатовић
Један од култних ликова у југословенској кинематографији је лик Џимија Барке, право име Јанко Бугарски, кога глуми Драган Николић у филму “Кад будем мртав и бео“, у режији Живојина Жике Павловића. Сценарио за филм су написали Гордан Михић и Љубиша Козомора. Ово је једно од најзначајнијих остварења југословенског црног таласа. Сам филм је глумца Драгана Николића винуо у висине.
Филм је из 1967.године. За разлику од комунистичких идеала, црни талас представља реалније и упечатљивије слике људске биједе и страсти. Тако је приказано и у овом филму. Несређени породични односи воде младог човјека од немила до недрага. Без породице, заната, сигурности, бави се ситним криминалом и завођењем лаких жена да би преживио. И у једном моменту се чинило да му се и посрећило кад је упознао пјевачицу коју глуми Ружица Сокић.
Ово помало подсјећа на судбину покојног Томе Здравковића, кога је у лесковачком парку примијетила пјевачица Силвана Арменулић и помогла му да успије на естради. Џими Барка у овом послу види наду иако нема таленат. Без обзира на то успијева да придобије просту публику без музичког образовања, којима музика служи само за обичну забаву и задовољавање најнижих страсти. Чак је и изашао чланак у новинама посвећен њему као младој звијезди која осваја публику, захваљујући баш лику кога глуми Ружица Сокић.
Неке сцене из филма подсјећају на оне из различитих форми умјетности. Сцена гдје полицајац јури Џимија због ситних крађа, а у том бјесомучном дугом јурењу му се придружује и група непознатих људи, подсјећа на радњу из књиге Бранимира Шћепановића “Уста пуна земље“, гдје главни јунак трчи а непознати га људи бесмислено јуре. Такође и контраверзна сцена са краја филма по ријечима одређених филмских стручњака је преузимана и у другим домаћим, па чак и познатим холивудским остварењима.
Лик Џимија Барке је у суштини идентичан напуклом чамцу који се љуља по јаким валовима, тако и главни лик, антихерој, представља особу која се свим силама одупире бурама овога живота оличеним у људима и околностима са којима се сусреће. Без обзира што понекад се чини да се извукао, али таман тада наиђе талас и потопи слабу барку оличеном у човјеку и заврши на отпаду.
И сам јунак је тако завршио на крају филма, у врло контраверзној сцени за то вријеме, у пољском ВЦ-у, током вршења велике нужде убијен је од стране човјека кога је спријечио да напаствује једну дјевојку. Што говори да се радило ипак о доброј особи, а понижавајући крај може се протумачити са различитих страна. Нихилисти ће рећи да судбина малог човјека се увијек заврши у фекалијама и да се не исплати чинити добро, а да тзв.велики и зли напредују. Са хришћанског аспекта, пошто је главни јунак настрадао на понижавајући начин чинећи добро дјело, онда и само то понижење ма колико морбидно изгледало представља Божију милост као искупљење за грехове које је у животу до тад направио.
Било како било, оно што видимо, да судбина људи са маргине се ријетко кад завршава нарочито повољним исходом у овом свијету, и да излаз из фекалија овога живота често прати поновни повратак у исте.
