Пише: Милош Лалатовић
Страдање је врло присутан феномен људског битисања. И не само људског, животиње и биљке и те како страдају. Страдање је једно од највише присутних тајни у свијету, али многи га не разумију.
Обично се узима као казна за посебно тешке гријехе, мада страдање узима под своје сурове канџе и малу дјецу, па и ону тек рођену. Читава историја човјечанства проткана је овим феноменом.
По религијским књигама монотеистичких религија страдање људи, које се испољава на разне начине, последица је првородног гријеха прародитеља Адама и Еве, који су лакомислено послушали бесловесну животињу змију, а ова опет то учинила по наговору архи-зла, Сатане. У ствари, кад се боље и дубље погледа страдање је последица побуне једног дијела ангела на Небу, на челу са њиховим вођом Луцифером, Деницом или Еосфоросом. При том страдање Луцифера и његових ангела је највишег степена и непрестано, немају никакву наду на боље вријеме, које у вјечности је нејасно нама људима. Свети Јустин Ћелијски, говорио је да ,,вријеме, јесте исјечак вјечности“.
Прво страдање људи догодило се одмах по преступу Божије заповијести или више њих, јер је у тој драми првих људи са окушањем плода са Дрвета познања добра и зла, било присутно више од једног гријеха, иако се на први поглед не чини, био је присутан свегријех или есенција свих гријехова у историји човјечанства од почетка па до краја.
Господ Исус Христос је дошао по хришћанском учењу да нас ослободи од робовања гријеху, ђаволу и смрти, а самим тим и страдања. Наравно, овдје на земљи мора се страдати, чак Божији људи и највише, зато што својим дјеловањем раздражују ,,змије из поднебесја“ или пале духове, који апсурдно и лудо желе да успоставе своју власт над људима, да што више њих преведу на своју страну, тј. страну вјечног и неописивог страдања и муке. Из свега овога може се закључити да је прво страдање код људи, а и код демона наступило прекршајем Божије Воље. То је стање изгубљеног Раја, које је наступило моментално по учињеном преступу, чак и прије него што се Бог појавио и ,,сазнао“ за то. Рецимо Адам и Ева, осјетили су врло брзо, да нешто није у реду, осјетили су своју голотињу покривши се смоквиним листом. Бог, чак је пустио њих саме да причају о својој кривици. И сами себе као да су исписали казну. Осјећај изгубљеног Раја је најинтензивнији осјећај ништавила, пустоши, бесмисла, веће од било којег овоземаљског страдања, мада оно може бити присутно и на земљи, то је ријеткост за обичне људе који нијесу искусили сласти божанских плодова , а потом пали, а тај њихов пад је вјерна копија пада првих људи или палих ангела. Такав је био пад Јуде Искариотског, можда је он и најочигледнији историјски или религиозни примјер.
Али и сам Господ Исус Христос, као да је поред свег свог физичког и душевног страдања, окусио и испио ову чашу последњег, тј.богоостављености. То се види у његовим последњим тренуцима пред смрт на Крсту, гдје каже “ Или, Или лама савахтани“ или “ Боже, Боже мој зашто си ме оставио“. Без обзира што је био безгрешан, хтио је да покаже да разумије патњу људи свих сталежа и духовних узраста, почев од болног и усамљеног ишчекивања страдања, које јесте по себи и само страдање, до понижавања по судовима, трговима, пљувању од стране оних чије је болеснике исцјелио, и много тога још, до последњег страдања гдје осјећа богоостављеност на Крсту, симболу најстрашније казне тога времена, али и свих.
Страдање је једно веома важно својство умјетничких и књижевних дјела. Све оне силне пјесме не би настале, да није било туге, често оне и неутјешне, која се завршавала, нажалост, самоубиством пјесника, попут Јесењина, Бранка Миљковића, рок музичара Курта Кобејна.
Као што смо већ поменули страдање Господа Исуса Христа, било је инспирација многим умјетницима, почев од ранохришћанског, па и античког периода, Византије, средњовјековне западне умјетности, до композиција многих славних музичара попут Бахових Пасија.
На Западу је посебно више било изражено испољавање Христовог Страдања у умјетничким дјелима. Чак је и сам Достојевски угледавши једном слику једног холандског сликара, која приказује Исуса како мртав лежи, рекао ,, од овога човјек може да изгуби вјеру“.
У двадесетом вијеку страдање се више пута манифестовало кроз логоре за масовно уништење људи, нарочито током Другог свјетског рата. Аушвиц и на нашим просторима Јасеновац била су мјеста неизмјерног страдања људи, само због своје нације, вјере, опредељења. Они су били истовремено тема бројних филмова. Велики број познатих филмова је снимљен о страдању Јевреја током Холокауста. Неки међу њима су Шиндлерова листа, Пијаниста, код нас је најпознатији филм Лордана Зафрановића Окупација у 26 слика, гдје је само сцена убиства цивила од стране усташа у аутобусу била довољна да прикаже ужас злочина у НДХ. Недавно је снимљен још један филм на исту тему Дара из Јасеновца, редитеља Гаге Антонијевића.
Данас су упечатљиве сцене страдања цивила, посебно дјеце у Израелу и Украјини, које никог не остављају равнодушним. Ипак, свијет ћути на страдање палестинске дјеце и њихово изгладњивање до нивоа гдје личе на костуре. Вјероватно, зато што немају протекцију и заштиту од неког моћника. Али једном, можда ће ова дјеца судити свијету и његовом равнодушношћу према њиховим страдањима.
Ратови нијесу једина мјеста страдања људи, али су најинтензивнија. Страдају људи и у развијеним државама, гдје вијековима није било ратова.
Страдање у овом свијету је неминовно. Нека би Бог дао да наша страдања, ако морамо да страдамо не буду узалуд и бесмислена, као разбојника са лијеве стране Исусовог Крста, него да буду као оног покајаног Дисмаза са десне, који је молио Исуса, “сјети ме се Господе, када дођеш у Царство своје“.
