Пише: Милош Лалатовић
Ушао један човјек у Царство Небеско и добио високо мјесто у њему. Био је презадовољан. Али задовољство није дуго трајало.
Како је ко улазио и добио много мања мјеста од њега, човјек је негодовао. Кад је на крају угледао свог најбољег пријатеља на мјесту неколико ступњева испод његовог, начисто је полудио. Тражио је да лично одмах разговара са Господом Исусом Христом о статусу наведених особа. Иако је ово било превише дрско, Исус као добри Пастир одмах се појавио. Ту су започели расправу.
„Одакле ови тешки грешници и згубидани овдје“, упитао је Исуса?
„Шта теби човјече сметају, на много вишим си позицијама од већине“, питањем одговори Исус?.
„Сметају ми, мора да си нешто превидио, ови људи су требали да се нађу дубоко у паклу, а ти си их довео у Твоје Царство, заједно са мном, жестоко сам увријеђен“.
„Брате“, рече Исус, „не чиним ти неправду, ти не знаш колико су се они људи кајали и молили лично мени, а ја знам, зато се смири и уживај“.
„Не“, човјек се толико разјари да узбуни ангеле, прекиде њихову рајску пјесму, и рече,“ нећу да будем овдје, желим да изађем“.
„Добро“, потврди Исус. Човјек изађе из Раја и оде у пакао. Иако је то био најблажи ступањ пакла, врло се мучио. Сад му је било криво што није на неком мјесту ближе Сатани, јер ипак није он било ко. И заиста брзо прескочи многе нивое и нађе се у дубини пакла са многим злим и опаким личностима, али опет му је и то било мало. Не смири се несретник док се не приближи самоме Сатани. Тек онда би задовољан, иако се мучаше, толико, да се ријечима не може описати, па чак ни уздасима, погледом, сузама или било чим.
Пакао је тајна за себе, поготово на тој дубини.
Док су они људи из Раја које је овај човјек омаловажавао напредовали, и достигли велике нивое Царства Небеског својим смирењем, овај је својом гордошћу напредовао у сасвим супротном смјеру.
На крају свако сам одабере своје мјесто.
