Једна од ствари које се међусобно доста преплићу, иако се на први поглед не би рекло, јесу књижевност и мистика.
Најстарија књижевна дјела су Свете књиге разних религија, па и оних које су данас највише распрострањене. Све оне обилују мистичним, натприродним и фантастичним детаљима. Ту су и разни епови и митови. Све до данас ова спона није престајала. И у средњем вијеку најзаступљеније су биле подвижничке духовне књиге и житије светих, а оне обилују многим натприродним догађајима. Поред њих, значајне у књижевном смислу тога периода су књиге које су се налазиле на списку јеретичких, забрањених или књига које су стављене на Index librorum prohibitorum. Тачније тзв. јеретичке књиге представљају одређену сјенку црквених књига и оне су због те тајанствености и забрањености будиле код људи нарочиту врсту интересовања.
Посебно значајну књижевну грађу представљају и народне бајке, које су и са наших простора сакупљали бројни познати свјетски књижевници попут Гетеа. Kад смо код њега, мистика је у његовим дјелима и те како присутна, посебно у Фаусту.
У деветнеастом вијеку са појавом тзв. готичке литературе јавља се интересовање и за епске, фантастичне и хорор елементе у књижевности. Једно од најпознатих дијела тога периода је књига Брама Стокера Дракула. Дракула као најпознатије књижевно, али и филмско хорор дјело то не престаје да буде већ више од сто година. У филмском аранжману овога дјела незаборавну улогу има мађарски глумац Бела Лугоши као лик Дракуле, а задњих деценија је то био и чувени холивудски глумац Гари Олдман. У деветнаестом вијеку не можемо никако заобићи ни америчког књижевника Едгара Алана Поа са његовим крими и хорор причама, као и са чувеном поемом Гавран, гдје се мијеша страшно и меланхолично стварајући депресивну и мрачну атмосферу.
И данашње вријеме без обзира на развој науке, мистика у књижевности не престаје. Најбољи су доказ серијал књига о Хари Потеру, Толкинова дјела, као и књиге Дена Брауна, које настоје да читаоца уведу у тајанствени свијет скривености, тајних друштава и теорија завјере.
Притом, треба рећи да са разним теоријама завјере, које задњих година снажно преовладавају у једном дијелу јавности јавља се и посебан жанр књижевности о тајним друштвима, њиховој свеопштој међусобној тајанственој комуникацији и плановима владања свијетом.
Мада ово није ништа ново, иако није било присутно раније у толикој мјери. Једна од оваквих дјела је снажно утицала и на енглеског окултисту Алистера Kроулија, који је и сам аутор бројних окултних и тајанствених књига. Са свим овим треба додати литературу о псеудо-историји која поготово многим балканским народима скрива посебне тајне о њиховој изабраности и поријеклу, што помало подсјећа и на нацистичку доктрину о изабраном народу чија се тајна крије у нордијским митовима и старим списима на Тибету.
Мистика је присутна и у дјелима многих свјетских класика, од Достојевског, Гогоља, Шекспира. Гогољева приповијетка Виј је била више пута екранизована од стране разних редитеља, па и нашег чувеног Ђорђа Kадијевића у његовом филмском дјелу Свето место. Kод нас се по мистичним и страшним детаљима посебно истиче Милован Глишић, чију је приповијетку После деведесет година, Kадијевић такође екранизовао у чувеној Лептирици.
Мистика и непознато је изгледа урођено у људској природи без обзира на технолошки напредак, и без обзира да ли људи олако прихватају тако нешто или не. Самим тим неће лако нестати ни из умјетничких и књижевних дјела.
