Почело је као добра премиса коју би оспоравао само садист или потпуна сировина: критизирање, омаловажавање и/или превисока очекивања лоше утјечу на дјецу те је важно поставити добре темеље за развој њихова самопоуздања. Но у једном тренутку цијели влак отишао је у другом смјеру
Дрндави бус возио нас је кроз Јерузалем док смо се држали за ручке и упијали прве слике града: палме, маслине, камене зграде начичкане десецима клима уређаја и километрима каблова, јармулку тј. капицу на глави Жидова који је сједио уз прозор… Стајала је војничком дисциплином на глави, учвршћена шпангицом. Американац с којим смо путовали ју је очито проматрао с једнаком знатижељом, јер је одједном на сав глас, као да једини у бусу знамо енглески, испалио: “Дакле, они те смијешне капице учврсте женском шпангицом! Уопће то нисам знао, изгледа урнебесно!” (Света) Земљо, отвори се. Оживјело је сусрамље које нам је већ нанио дан раније, кад је у избјегличком кампу свечано закључио да би “Палестинци и Израелци требали престати ратовати”, и оживјет ће за пар дана опет кад ће у друштву странаца надмено објашњавати распад Југославије као да и ми први пут чујемо за то.
Нису сви, ни само Американци такви – иако су постали карикатурално утјеловљење оног који “није свестан своје несвести”. То је онај лик с факса који увијек диже руку и има нешто за рећи без да ишта каже, то је грозоморан цитат Мерлин Монро “ако ме не можеш поднијети у најгорем издању, не заслужујеш ме ни у најбољем”, то је проверен-за-све Бане којег ТВ дневник форсира нешто, то је по свему просјечна женска која себе држи за десетку, то је беспризоран тип који с 30 година пише аутобиографију и дијели мудрости – због којег је Зуко Џумур своједобно преиспитивао друштво у којем сви много говоре, а ништа не кажу, питајући се желе ли људи доиста нешто рећи или само бити на телевизији те коначно закључивши да “није срећа кад младић од двадесет година хоће да учи памети свог оца”. То су они који прште самоувјереношћу за коју човјек не види покриће, па закључи како су неке људе родитељи можда ипак мало превише вољели.
Судећи по све бројнијим гласовима и истраживањима у психологији (нарочито на Западу), није ријеч о цинизму остатка свијета одраслог са стражњицом под родитељском кухачом. Ријеч је о дјеломично промашеној идеји која се родила у Калифорнији, попут пандемије проширила САД-ом, а потом претворила у свјетску индустрију у којој се годишње обрну милијарде долара. Самопоуздање.
Прије него се учини да ово иде у смјеру мега популарног канадског психолога чије-се-име-на-љевици-не-смије-изговорити, а који тврди да самопоуздање као такво не постоји, толико дубоко нећемо ићи. Држимо се опћеприхваћене теорије о самопоуздању као укупне слике коју појединац има о себи, осјећају вриједности, унутарњој “сигурносној мрежи” коју је Маслов укључио у пирамиду основних људских потреба. Човјеку су потребни признање и поштовање других, али и себе – без тога нема самоостварења, а вјерује се како доприносе сретнијем и испуњенијем животу, квалитетним односима, лакшем суочавању с изазовима… Сходно томе, вјеровало се и како је коријен многих психолошких проблема – ниско самопоуздање. Тиме се 1960-их бавио психолог Натаниел Бранден, а од 1970-их и разне удруге и невладине организације, вјерујући како ниско самопоуздање штети појединцу те послједично и цијелом друштву. “Можемо развити друштвену вакцину – самопоуздање. Можемо се уздићи из криминала, насиља, алкохола, дрога, малољетничке трудноће, злостављања дјеце, овисности о социјалној помоћи, академских неуспјеха”, изјавио је ексцентрични калифорнијски политичар Џон Васконелос, (само) увјерен како дје једним ударцем ријешити сто муха. На његову иницијативу и лобирање 1986. године основана је радна скупина чији је задатак био истраживати импликације самопоуздања те потицати исто. Премда се све некако одвило наврат-нанос, без довољно истраживања која би поткријепила натегнуту тезу и унаточ чињеници да су првих годину дана само мозгали око тога која је дефиниција самопоуздања, Васконелосова радна група добила је буџет од око 250 тисућа долара годишње и пажњу јавности. Људи су се масовно јављали за волонтирање, подршку су пружили чак и они који су се до јучер ругали с идејом, а кад је велик дио медија свему приступио са скепсом и поругом, Васконелос их оптужио да пате од, погађате – ниског самопоуздања.
Почело је као добра премиса коју би оспоравао само садист или потпуна сировина од човјека: критизирање, омаловажавање и/или превисока очекивања лоше утјечу на дјецу те је важно поставити добре темеље за развој њихова самопоуздања. Но у једном тренутку цијели влак отишао је у другом смјеру. Школе су почеле уводити нове дјечје игре у којима нема побједника и губитника, почеле су се дијелити медаље за судјеловање и идеје да дјецу треба штитити од било какве критике, што су многи протумачили као капитулацију и подилажење које ће изазвати више штете него користи.
Од низа бизарних примјера које је у књизи “SHAM: Како је селф-хелп покрет Америку учинио беспомоћном” истакнуо амерички професор и новинар Стив Салерно (нпр. чињеницу да су професори у неким савезним државама попут Калифорније и Мичигена могли добити отказ ако “проузрокују да се ученици осјећају лоше” – што год то точно значило и укључивало), једино је бизарнија идеја да се особни и друштвени проблеми могу у толикој мјери деполитизирати и свести на проблем самопоуздања. Замислимо Балтимор и ликове из ТВ серија “Жица”: Бодиеја, Д’Анђела и Снуп како играју дјечју игру за потицање самопоуздања и суосјећања, када си добацују лопту и комплименте. Какве би си то комплименте они могли добацивати? Све осим тога да је Бодие фрајерски пребио конкурентског дилера а Снуп купила одличну бушилицу за скривање трупала била би смијурија која завршава попут Д’Анђела. Дио тих малољетних дилера и лоших ученика уопће нема проблем са самопоуздањем јер га граде на улицама, у односима с другим дилерима, стјецањем моћи над другима и сл. Управо је то оно о чему говори Џозеф Кејн у “Политици самопоуздања”: истицање самопоуздања као вриједности саме по себи не доводи у питање наше изворе самопоуздања већ цементира статус кво. Умјесто да финанцирају програме попут Васконелосовог, власти би се требале запитати колико је структуралних и институционалних узрока за ниско самопоуздање, као што су сиромаштво, расизам, незапосленост, недостатак перспективе…
Умјесто тога, скочило се на инстант површна рјешења. Самопоуздање је постало национална опсесија, а машинерија се проширила и на “одрасле” сфере. Твртке су ангажирале савјетнике који су тврдили како могу мотивирати раднике, књижаре су преплавиле јефтине књиге о самопомоћи, покренути су семинари и течајеви под водством оних који нас уједињују с Мирољубом Петровићем у гримаси на спомен – лајф коучева. Можеш бити што год желиш, ти си посебан, ти си предиван, биле су бабy мантре уз које смо испратили 20. стољеће, а које су 2007. године славиле пунољетност у облику ” Youre doing amazing sweetie!” – подршке, коју је иза камера и рефлектора извикивала мама Крис својој кћерки Ким Кардашион док је ова позирала за Плејбој. “Умјесто сретних и испуњених појединаца, добили смо генерацију нарциса!” треснули су новинари шаком о стол, а јавност се охладила од идеје да ће огледала у кафићима с офуцаним мотивацијским порукама допринијети друштвеној промјени. Ако су сви посебни, онда нитко није.
Дио удруга и невладиних организација наставио је рад у оптимистичној вјери, чак и након што су новија истраживања показала да не постоји директна корелација између самопоуздања и одређених проблематичних понашања. Штовише, бројни криминалци и убојице имају лијепо мишљење о себи! Све већи број психолога, попут Алберта Елиса и Јосефа Бурга, критизирао је идеју да ће самопоуздање само по себи бити гаранција или значајнији чимбеник успјеха. Ако самопоуздање није утемељено у стварности и заслугама, тешко ће га поправити хвалоспјеви и тепања околине. Такво крхко, орентијерско самопоуздање ослања се на вањске “хранилице” и изворе валидације. Управо потрага за њима може узроковати депресију и анксиозност, фокусираност на себе може нарушити међуљудске односе, а кад позитивна повратна информација изостане, кула од карата се урушава. Лако ће се догодити да изостану када човјек изађе из сигурне зоне у стварни живот, јер баш тај илузорни оптимизам и самопоуздање воде у прецјењивање самога себе и коначно, пораз. Дјецу оно може “замрзнути” у увјерењу да су довољно добра и исклесана, што може довести до губитка радних навика или страха од изазова тј. неуспјеха. Особи која је свјесна својих слабости празне ријечи могу створити још гори осјећај јер је свјесна процјепа између онога што се говори и што јест. С друге стране, стварни успјеси и остварења могу позитивно утјецати на самопоуздање, а искрена повратна информација више ће помоћи и усмјерити особу.
Но није све било узалуд. У медијима и широј јавности је препознат је значај развоја (здравог) самопоуздања код дјеце, али и одраслих – идеје о прихваћању себе су сигурно помогле оснажити и освијестити дио жена (примјерице у контексту наметнутих стандарда љепоте) и припадника мањина или маргинализираних скупина.
Само, након свега остаје осјећај да се отишло предалеко и промашио цео фудбал. Стога се у посљедње вријеме говори о другој методи која иде линијом индиферентности и идеје психолога Алберта Елиса да се људи уопће не би требали оптерећивати тиме да су и јесу ли вриједни. Бити способан сагледати себе, добре и лоше тренутке, имати за њих разумијевања и суосјећања, а опет слегнути раменима и закључити као, опет, добри стари Зуко: “Сви смо ми којешта.” У противном нам остаје питање из филма “Сјећаш ли се Доли Бел?”, познатог по Дининој афирмацији “Сваког дана у сваком погледу све више напредујем” и покушају да свом другу, нервозном због сусрета с фаталном Љубицом, објасни: “Не учи се хипноза због тога. Хипноза треба да промијени свијет. Кад човјек оствари власт над самим собом, помоћу свјесне аутосугестије, разумијеш?”. На то му овај одговара: “Ма добро то. А што ћу ја сутра?”
Лидија Чуло
Извор: Српски демократски форум
