Пише: Милош Лалатовић
Једна од необичних музичких скупина настала на основама пост-панка, са додатком различитих музичких израза, тако да је врло тешко тачно дефинисати њихову музику јесте аустралијско-британски бенд Dead Can Dance.
Састав је основан у Аусталији 1981.године. Главну срж бенда су чинили и даље чине Лиса Герард и Брендан Пери, заједно са промјенљивим мизичким саставом.
Сам назив бенда би у преводу значио ,,мртав може играти“, чиме су жељели да оживе музичку традицију заборављених култура, мада и оних које још увијек постоје, али нијесу познате већем дијелу свијета.
Бенд је инспирацију за рад пронашао у томе што су и Лиса и Брендан једно вријеме радили у либанским ресторанима у Аустралији. Специфична музика и атмосфера је утицала на њих да кроз пост-панк музику оживе мање познате или изумрле традиције, тако да све то добија чак и одређену готичку атмосферу, сличну бенду The Sisters of Mercy, који је такође био састављен од мушког и женског члана Ендру Елдрича и Патрише Морисон заједно са још неким члановима, али њих двоје су чинили срж бенда. Такође, и овај бенд се бавио темама везаним за Блиски исток, при чему је најпознатија пјесма са блискоисточном јеменском пјевачицом јеврејског поријекла Офром Хазом, која је доживјела свјетску славу ,,Temple of love“.
Dead Can Dance је распуштен 1998.године. Поново су се окупили 2005. године, а онда опет 2011. и издали албум Анастасис, инспирисан византијском духовном традицијом, па поново се састали 2018. године и издали албум Dionysus.
Dead Can Dance је изузетно цијењен бенд, чак и код људи који нијесу превише наклоњени рок жанру због свог специфичног звука који обухвата лепезу различитих традиција од афричких, индијских, арапских, старогрчких, римских, византијских, америчких старосједеоца, нордијских , германских, чак и словенских ритмова. Лиса Герард је имала солистички концерт са Бугарским симфонијским оркестром у Софији прије неколико година, слично као што је радио и наш музичар Горан Бреговић.
Због све те своје разноликости, може се рећи да је Dead Can Dance, иако наслоњен на пост-панк и њу вејв музику у суштини нека варијација духовне и класичне музике различитих традиција, што само говори о великом таленту ових музичара, који подједнако добро изводе ритмове из различитих дијелова свијета и на различитим језицима.
Заиста су оправдали свој назив бенда, захваљујући њима су оживљене многе музичке и културне традиције, а и оне које су биле на изумирању или мање познате остатку човјечанства су доживјеле свој процват. Овај бенд заиста представља велико свјетско културно добро. Надамо се да ће упркос одређеним паузама и трзавицама наставити још дуго година свој рад. Ови музичари враћају наду у доброту и креативност човјечанства.
