Улазак у гето лечи главну болест савременог човека – емоционалну и интелектуалну отупелост. Тек ту он ће разумети да су бриге које га троше и исцрпљују само лажне и баналне бесмислице
Резервати америчких староседелаца подсећају на српске енклаве на Косову и Метохији. Изградила их је, уосталом, иста рука, са сличним намерама. Кључно је, међутим, осећање напуштености и изолованости, које путник осети чим уђе у резерват или енклаву. Сваки покушај да се у гету живи онако како се то чини напољу, пре или касније мора да пропадне. Како планирати, када је будућност сасвим непрозирна? Опасност по становнике српских енклава неупоредиво је већа него по житеље резервата. Али, у обе врсте гета ништа није као у спољном свету. Ту се воде разговори који се не заборављају. Улазак у гето лечи главну болест савременог човека – емоционалну и интелектуалну отупелост. Тек ту он ће разумети да су бриге које га троше и исцрпљују само лажне и баналне бесмислице.
Енклаве и резервати пружају непосредан увид у порекло и право лице света у коме живимо. Ту се излази из матрикса сачињеног од званичне историје и медијских истина. Да ли је истина да су Срби, као народ, осуђени на уништење, асимилацију, прогоне? Или Срби, у заносу „самовиктимизације“, просто претерују? Одговори се крију у гетима Грачанице, Новог Брда, Ораховца, Велике Хоче…
Резервати ће посетиоца упутити на праве изворе и почетке америчке културе. Историја једне земље, која би да буде савест целог света, започела је највећим геноцидом у историји човечанства. Једна нација, која би да буде судија свим народима, верује у савршен, некажњив злочин. Ко се данас сећа Чирокија, Апача, Сијукса? Или, како је то говорио Адолф Хитлер, пасионирани читалац романа Карла Маја о „Дивљем Западу“, и поштовалац америчког расизма – ко се данас сећа онога што су Турци учинили Јерменима?
Резервати америчких староседелаца најчешће се састоје из насеља и културних центара са сталним музејским поставкама. Нећете пожелети да уђете у та неописиво сиромашна села, затрпана отпадом најразличитијих врста. У поређењу са америчким резерватима, српске енклаве су оазе смисла. У резерватима царују дрога, алкохол и последичне болести. Ту једноставно нема места за странце и туристе. Од посетиоца се очекује да уђе само у културни центар. Ту се разговара у контролисаним условима. Али ће чак и ту старац из племена Чикасо загрлити српског путника, пошто сазна за слично страдање, од исте руке, његовог народа. Апачи ће му, када сазнају одакле долази, сатима говорити о до детаља промишљеном систему за уништење народа, у коме ће путник препознати modus operandi са Косова и из Крајине.
Све је ту блиско и познато. Најгоре су прошла послушна племена. „Пет цивилизованих племена“ (Чироки, Чокто, Чикасо, Крик, Семиноле), како су их назвали колонисти због брзог и потпуног прихватања њихове културе, на крају су натерана да напусте своје земље и да пешаче „Стазом суза“ до „индијанских територија“ с оне стране Мисисипија. Сваки четврти Чироки умро је на том страшном маршу. Колонизаторима је, наиме, готово свеједно да ли ћете пружати отпор или ћете им се покорити. У оба случаја, они ће мирно наставити да раде свој посао – истребљивање и поништавање свега што не одговара њиховом моделу „цивилизације“.
Апачи су најдуже пружали отпор. Претходно су се вековима одупирали Мексиканцима. Најгоре страдање настајало је, међутим, када би положили оружје. Увек би се нашли апачки провокатори који би колонизаторима дали повода да прекрше мировне уговоре, похапсе поглавице или да са лица земље, покољима над децом, женама и старцима, збришу цела насеља.
Још један познат механизам представља куповина елита. Над убогим резерватима издижу се велелепне коцкарнице, у тобожњем власништву староседелаца. Оне, међутим, служе за корумпирање поглавица и њихових пријатеља. У коцкарници племена Чикасо, потресна слика марша племена ка резервату, у пратњи америчких војника, постављена је на улазу у нужник.
Главна тема последњих пет векова светске историје је – колонизација. Потребне су нам велике, темељне студије посвећене упознавању овог сложеног, многостраног, глобалног феномена. Ту није реч само о академском интересу него, пре свега, о упознавању непријатеља да би се преживело.
Извор Искра
