Sećanje na Miloša Grbića (1943-2008)
Pre tačno 15 godina, 16. septembra 2008. godine, umro je Miloš Grbić, veliki as jugoslovenske i srpske odbojke, reprezentativac 193 puta. Takođe, otac slavnih sinova, Vladimira-Vanje i Nikole, vaspitač i prvi trener ta dva, po mnogima, najbolja odbojkaša koje je ova zemlja ikada imala, dva planetarna sportska velikana, „stanara“ Svetske odbojkaške kuće slavnih.
Kada sam, pre 20 godina, napisao knjigu o Vanji i Nikoli pod naslovom „Braća Grbić – zajedno do zvezda“, na promociji sam upitan koji je od njih, po mom sudu, bolji odbojkaš. Direktan odgovor zamenio sam „filozofijom“ da se unikati ne porede.
A na znatiželju publike da uporedim oca Miloša sa njegovim sinovima, reagovao sam iskreno: „Od svih odbojkaša koje sam gledao, najviše sam se divio – Milošu Grbiću“. Da budem ozbiljno shvaćen pomogao mi je na promociji prisutni Vanja Grbić, rekavši: „Nikola i ja smo samo 15 odsto vrednosti našeg oca“. Izrečena impresija „drži“ me i danas, kao zbir ličnih utisaka sa Miloševih klupskih i reprezentativnih utakmica tokom njegove blistave igračke karijere, duge četvrt veka.
Sin Hercegovine
Miloš Grbić je rođen 1943. godine u Pridvorcima kod Trebinja, u kraju koji je zavičaj mnogih znamenitih košarkaša ili njihovih očeva – Milana Gurovića, Milenka Savovića, Predraga Danilovića, Dejana Bodiroge, Vladimira Radmanovića, braće Aleksandra i Dražena Petrovića…
Sa hercegovačkog kamena je, tek što je prohodao, kolonističkim vlakom bez voznog reda s porodicom stigao u banatsko selo Klek, u kome je ostao do kraja života. Kada je porastao, govorilo se da bi, s obzirom na izuzetne fizičke predispozicije i talenat za sve sportove, reprezentativac mogao da postane u bilo kom sportu, pa i u košarci.
Ipak, iako je bio i sjajan atletičar, gimnastičar, plivač, fudbaler i rukometaš, odlučio je da njegov sport bude odbojka. Možda je na tu odluku uticala činjenica da se jedini odbojkaški teren u malom Kleku nalazio baš pored njegove kuće. Uspon klečanske odbojke tekao je na krilima njegovog vanserijskog dara, od opštinske do Prve savezne lige.
„Vlasnik“ najjačeg smeča na svetu
Kada je klečanski Partizan, davne 1964. godine, ušao u društvo najboljih jugoslovenskih ekipa, 21-godišnji Miloš, nezadrživi smečer, bio je njegov najbolji igrač. Ubrzo potom postao je i standardni reprezentativac Jugoslavije, ali i meta najvećih domaćih klubova. Nijednu ponudu za promenu sredine nije prihvatio jer je, skroman po prirodi, sva životna zadovoljstva našao u Kleku, tačnije u krugu velike porodice (roditelja, tri brata, kasnije i supruge i svoja dva sina).
Iako je tadašnja jugoslovenska odbojka bila na znatno nižem nivou od današnje, on je postao i svetski čuven. Desilo se to krajem šezdesetih godina prošlog veka, tokom evropskog šampionata u Rumuniji, kada je izmereno da ima najjači smeč na planeti.
To je ujedno i vreme kada su ga reprezentativne kolege „zakitile“ epitetom „Čelik igrač“, zadivljene njegovom snagom, upornošću, spretnošću, izdržljivošću i neustrašivošću. Za njega nije bilo izgubljene lopte, bezizlazne situacije, unapred izgubljenog meča, bez obzira na snagu potivnika. Njegov sportski moto – koji su prihvatili i Vanja i Nikola – bio je: predaja je gora od poraza.
Čudo neviđeno
Zahvaljujući prvenstveno Milošu, momci iz Kleka su 1972. godine, pod imenom svog sponzora GIK Banat iz Zrenjanina, postali prvaci one velike, Titove Jugoslavije. Ekipa iz sela sa nepune dve hiljade stanovnika ostavila je iza sebe gradske velikane, Partizan, Zvezdu, Mladost iz Zagreba, sarajevsku Bosnu, Vardar iz Skoplja…
Kada su novinari pitali trenera GIK Banata Lazara Grozdanovića, potonjeg selektora, čime objašnjava takav uspeh njegovih pulena, dao je kratak odgovor: „Samo sam ja u ekipi imao Miloša Grbića“.
Za jugoslovenske, ali i strane medije uspeh Klečana je bio „čudo neviđeno“, „podatak za Ginisa“, jer se nigde i nikad nije dogodilo da tako malo mesto, u bilo kom sportu, dobije nacionalnog šampiona. Uz prvu zvezdu Miloša, taj šampionski tim su, uglavnom, činili njegovi nekadašnji đaci iz klečanske osnovne škole u kojoj je predavao fizičko vaspitanje.
Tada je Klek prozvan „najsportskijim selom u svetu“, jer su osim njegovih mladića u odbojci bile uspešne i devojke, koje su, predvođene maestralnom Zorkom Papić, 1964. osvojile Kup maršala Tita. Svima njima uzor je bio – Miloš Grbić.
A žitelji Kleka, da bi se odužili svom prvom sportisti za radost koju im je donela titula državnog prvaka, pokrenuli su inicijativu da se njihovo mesto prezove u – Grbićevo. Ideja nije prošla zbog, kako se pričalo, protivljenja opštinske administracije u Zrenjaninu, od ranije ljute na Klečane što su sve ulice u selu nazvali po partizanskim herojima iz hercegovačkog zavičaja, izostavivši čak i maršala Tita. Bes Klečana išao je dotle da su neki od njih i glasno govorili da je „Mišo učinio više za Klek nego Josip Broz za Vrbas, Veles i druge gradove nazvane po njegovom nadimku“.
Kapiten reprezentacija
Krunu reprezentativne karijere junaka ove sportske priče predstavljao je uspeh Jugoslavije na Evropskom prvenstvu 1975. godine, održanom u Beogradu. „Plavi“ su se, osvojivši bronzanu medalju, po prvi put u istoriji popeli na pobedničko postolje na nekom velikom odbojkaškom takmičenju. Kapiten i najbolji igrač te ekipe po ukupnom učinku bio je Miloš Grbić.
Imao je tada 32 godine, ali je odigrao bez greške, kako u odbrani tako i u napadu. Nikada neću zaboraviti njegove fascinantne „upijače“ sa tog turnira po čemu je, inače, smatran nenadmašnim.
„Miloš je bio univerzalac kakvog nije bilo, ne samo u jugoslovenskoj odbojci“, rekao mi je ovih dana njegov mlađi kolega iz reprezentacije koja je osvojila bronzu, Brčak Mirsad Elezović. „Bio je sjajan primač, odličan i kao srednji bloker, a njegova igra u polju je prosto bila savršena – hvatao je i ono što je za nas ostale bilo izgubljeno. Sa zadovoljstvom ističem da je Mišo bio moj idol, kao i da smo svi mi mlađi igrači njega doživljavali kao neku vrstu mentora od kog je dosta toga moglo da se nauči. Pratim, naravno, i dalje odbojku, ali ne nalazim nikog ko je u svim elementima te atraktivne igre bio na tako visokom nivou kao Miloš Grbić“.
Najvažniji trener slavnih sinova
Posebno značajan segment Miloševog prisustva u odbojci predstavljao je njegov uticaj na sinove Vanju i Nikolu. Prve igračke lekcije i saveti koje im je davao odlučujuće su uticali da postanu veliki asovi kakvi su bili. On je bio taj koji im je pokazao sportski put do zvezda. Od njega su, takođe, kako jednom napisa Dušan Prelević Prele, „naučili kako se izgara na sportskom, ali i polju časti“.
„Bio nam je otac, trener, primer i lider, a mi smo stalno hteli da mu se dokažemo“, izjavio je jednom Vanja, Milošev naslednik po mestu u ekipi, ali i po načinu izvođenja „odbojkaških radova“ – samouveren, sazdan od žeravice. „Ćale nam je, pre svega, pokazao da sport ne trpi slabiće i malodušne. Da traži predanost, nikako površnost, i da uspeti mogu samo oni koji to snažno žele, oni koji se ne predaju“, rekao je svojevremeno Nikola, kome je upravo Miloš, uprkos početnom negodovanju mlađeg sina, odabrao ulogu tehničara u kojoj je bio najbolji na svetu.
Nikola, koji je i viši od Vanje, hteo je da, poput oca i brata, bude smečer, da „zakucava“ lopte u parket, ali je autoritativni Miloš, srećom za obojicu, ali i za našu odbojku, ostao nepopustljiv i siguran u ispravnost svoje procene. Kao i u više sličnih situacija kada je, kao igrač ili trener, savetovao druge.
Svetski raritet
Ne čudi stoga što je Miloš Grbić, još dok je bio aktivan klupski igrač, izabran za trenera reprezentacije Jugoslavije (!). Na tom mestu je, u tandemu sa Viktorom Krevselom, slovenačkim stručnjakom, ostao nekoliko meseci, ne prekidajući igranje za svoj GIK Banat. Po tome je, imajući u vidu ne samo odbojku, nego i druge sportove, bez pandana u svetu.
Njegov način pripremanja igrača, govorilo se, bio je spartanski, što je metod rada koji je „patentirao“ na sebi, i to od mladih godina kada nije imao pravog i stručnog trenera. A to je značilo da se na svakom treningu mora dati maksimum i da se u svaku utakmicu mora ući u bitku koja se mora dobiti. Zato nikada nije bio euforičan – smatrao je da se uvek može i bolje od najboljeg što je prethodno urađeno.
Očevu škrtost u pohvalama, za koju kaže da je njega i brata stalno terala na dodatni rad i usavršavanje, Vanja je jednom ovako opisao: „Nikola u Italiji (najjačoj ligi na svetu) osvoji titulu, a ćale samo procedi: ‘Dobro je, nije loše’. Posle smo nas dvojica nakon pobeda u najvažnijim mečevima jedan drugom, kroz smeh, ponavljali taj očev krajnje uzdržani kompliment – dobro je, nije loše“. Lazar Grozdanović koji je, kao selektor reprezentacije Jugoslavije, vodio i Miloša i njegove sinove, jednom je, u šali punoj zbilje, rekao: „Neću da poredim Grbiće da ne bih naljutio Vanju i Nikolu“.
Jovo Vuković
Izvor: RTS OKO
