Новопечени добитник Ордена Светог Саве другог реда Српске православне цркве, Милорад Вучелић, прво нас је водио у комунизам, па у социјализам, онда је постао предводник Српства, а сада ће нас по ордену судећи – и оправославити.
Доносимо његову биографију са сајта Истиномер. Оно што у тој биографији, а и осталим „другосрбијанским“ животописима г. Вучелића, не пише јесте податак да је за време његовог директоровања РТС-ом пад Книна и Републике Српске Крајине била вест тек за двадесети минут вечерњег Дневника. Надамо се да та референца није била кључна за наше архијереје при додели ордена који носи име најсветијег оца нашега Саве.
Истиномер: Биографија Милорада Вучелића
Рођен је 1948. у Сивцу код Црвенке.
Основну школу завршио је у Црвенки, а гимназију у Врбасу. Дипломирао је на Правном факултету у Београду.
У званичној биографији наводи да је новинарску каријеру почео још за време студија, пишући за „Студент“, „Видике“ и „Поља“.
„У то време активан је учесник студентског покрета 1968. на Универзитету у Београду. Управо у периоду бурних друштвених превирања постаје и главни уредник ‘Студента’“, истиче.
Додаје да је новинарством и „културно-уметничким радом“ наставио да се бави и након студија, пишући за „Књижевну реч“, „Књижевне новине“, „Политику“ и НИН.
Од 1977. до 1985. године био је директор Студентског културног центра, где је, наглашава, „запамћен по развијању алтернативних пројеката“.
Уредник НИН-а постаје 1985. године, а на тој функцији задржао се до 1991. Био је и управник „Звездара театра“ и уметнички директор „Будва град театра“.
„Први пут након учешћа у револуционарним студентским превирањима с почетка седамдесетих, политиком поново активно почиње да се бави 1992. Тада, након Другог конгреса СПС, постаје члан Извршног одбора ове партије. Годину дана касније бива изабран за народног посланика СПС у Народној скупштини Републике Србије, а убрзо постаје и шеф посланичке групе ове партије у републичком парламенту. На овој функцији залагао се за одбрану српских националних интереса у условима њихове опште угрожености ратовима који су вођени на просторима бивше Југославије“, истиче у биографији.
Од 1991. до 1992. години налазио се на функцији генералног директора РТВ Нови Сад, а од 1992-1995. године био је генерални директор РТС-а. Како пише недељник „Време“, као директор РТС-а „дубоко ће се урезати у сећање свима који су себе сматрали демократском јавношћу“.
„Суноврат који је тада настао и чија је једна од перјаница био управо Вучелић, испоставило се, оставио је јачи утисак од свега што је овај човек урадио пре тога или што ће можда урадити после. Телевизију је тада и буквално заклопио у Милошевићеву ‘Бастиљу’, а кад су се радници побунили, њих око хиљаду и по послао је на принудни одмор, објаснивши да је то ‘рационално’. Из јавног дискурса изоловао је све што је заиста било рационално, ‘другачије’, па су политички неистомишљеници за њега постали непостојећи.“ (Време, 5. 11. 2015.)
О одласку са РТС, Вучелић наводи:
„Због суштинских разлика у виђењу одбране националних интереса, демократизације друштва и форсирања ЈУЛ-а, 1995. долази до сукоба и разлаза са СПС-ом и Слободаном Милошевићем. Те године постаје председник Управног одбора издавачке куће ‘Комуна’.“
Како подсећа, на политичку сцену се вратио 1997. године, „изазивајући велико изненађење јавности повратком у СПС“.
„Од политичких противника стизала су бројна тумачења овог његовог геста. Милорад Вучелић, међутим, објашњава свој повратак жељом да се искористи повољна прилика за демократизацију друштва и спровођење реформи ‘изнутра’. Након увиђања чињенице да у том тренутку и на тај начин то ипак није било могуће, 1998. године долази до поновног разлаза са СПС-ом“, наводи у биографији.
Ипак, медији су нешто другачије извештавали о његовом одласку из СПС.
„Због недоличног понашања и нереда које је нанело штету политичком угледу и ауторитету СПС, извршни одбор СПС једногласно је разрешио Милорада Вучелића чланства у Главном одбору СПС и са функције народног посланика.“ (Глас јавности, 13. 11. 1998. године)
Од 1997. до 1999. године обављао је функцију председника Управног одбора АД „Телеком Србија“.
После Петог октобра оснива Демократску социјалистичку партију (ДСП), „која након мање од месец дана постојања остварује услове за учешће на изборима за посланике у републичкој Скупштини“.
„Као разлог оснивања ДСП-а Вучелић наводи потребу постојања здраве и снажне партије левог центра, истичући да без такве социјалистичке партије нема ни равнотеже на политичкој сцени Србије“, пише у биографији.
Странка је, међутим, на парламентарним изборима у децембру 2000. освојила свега 31.973 гласова (0,85 одсто).
„Милорад Вучелић познат је и као ватрени љубитељ рукомета. Био је председник Рукометног савеза Југославије (1997-1999), што наводи као једну од најдражих функција у каријери. Активном раду у рукомету враћа се 29. августа 2001. године, поставши председник Рукометног савеза Србије. На тој функцији остаје све до јула 2003. године“, истиче у биографији.
У фебруару 2003. године, после Конгреса Социјалистичке партије Србије, ДСП колективно приступа СПС, а Вучелић постаје један од потпредседника Главног одбора.
У марту 2003, после убиства премијера Србије Зорана Ђинђића, ухапшен је у акцији „Сабља“.
„У време Сабље био 12 дана у самици, штрајковао глађу и смршао 15 килограма. Пуштен је после 20 дана и поднео захтев за одштету“. (Време, 23. 3. 2006. године)
После парламентарних избора у децембру 2003. године изабран је за посланика СПС у Скупштини Србије.
У марту 2006, након смрти Слободана Милошевића, чију је сахрану у Пожаревцу Вучелић организовао, према писању медија, уследила је борба за челно место у СПС.
„Прес објављује кратак интервју са Ивицом Дачићем у ком за Вучелића каже: ‘Милошевић се још није ни охладио, а он већ креће у кампању. Толико о његовом поштовању мртвог председника. Испада да се боримо за тестамент као Топаловићи. Ја то не желим да радим’. На питање Преса да прокоментарише изјаву Вучелића да ће с радикалима кренути у обарање Владе тек кад консолидује партију, Дачић каже: ‘Видели сте протеклих дана шта је Вучелић причао о Милошевићу све до 2004. Зар заиста мислите да ико озбиљан у СПС-у верује Вучелићу?’ Милорад Вучелић за данашњи Курир каже да не бежи од преузимања кормила странке јер ће ускоро морати да буде разговарано и о Милошевићу и о странци и о руководству. ‘Милошевић је за живота предлагао да ја водим странку у његовом одсуству, али, као ни остале, ни та његова одлука није уважавана. Нису га консултовали кад су на председничким изборима кандидовали Дачића, па прошли катастрофално’, каже он“. (Б92, 20. 3. 2006. године)
На самом крају 2006, на скупу, којем је присуствовало 2.235 делегата СПС, за новог председника изабран је Ивица Дачић.
„Нови председник СПС, после два драматична изборна круга, постао је досадашњи председник Главног одбора странке Ивица Дачић. Он је у другом кругу победио Милорада Вучелића са 495 гласова разлике, односно за Ивицу Дачића гласало је 1.287, а за Милорада Вучелића 792 делегата. У првом кругу, Дачић је освојио убедљивих 1.089 гласова, и за свега двадесетак остао ускраћен за тријумф још у првој фази гласања. Вучелић је, са 633 гласа подршке у првом кругу, био далеко испод Дачићевог резултата, док су Зоран Анђелковић и Петар Шкундрић добили 309, односно 196 гласова.“ (Политика, 4. 12. 2006. године)
Убрзо Вучелић напушта СПС. Тада је изјавио да оснива нову партију.
„Тачно је да планирам да направим нову партију. Биће то модерна, левичарска партија, јер сам ја, као што знате, од рођења левичар.“ (Прес, 7. 2. 2007. године)
У фебруару 2008. покренуо је лист „Печат“.
„Биће то озбиљан антиглобалистички лист леве оријентације, једна бритка критика дивљег капитализма. Ускоро ће бити окупљена редакција и верујем да ће то бити један добар и проницљив колектив“. (Вечерње новости, 2. 2. 2008. године)
У октобру 2015. као потпредседник ФК „Партизан“ једногласно је изабран за првог човека Југословенског спортског друштва „Партизан“, а годину дана касније изабран је за председника Фудбалског клуба „Партизан“.
У септембру 2017. именован је за в.д. главног и одговорног уредника „Вечерњих новости“ и свих издања компаније „Новости“.
Тако је говорио Вучела
Када сам био на функцији, биле су то године велике муке и никада се нисам осећао нешто важним. Тек сада када видим ове који су данас на положајима, помислим да сам и ја могао да се правим важним и значајним док сам био власт.
као социјалиста, 2002, „ИД“
У фебруару 1992. Милошевић је био врло непосредан. Деловао ми је смирено, озбиљно, прилично усамљено, као сваки државник. Ако говоримо лично, Милошевић је интелигентан, обавештен, свашта зна и уме да буде духовит. Када нешто није могао до краја да образложи, волео је да каже: ‘Ти то не разумеш’, што је био знак да је разговор завршен.
као потпредседник СПС-а, 2004, српско издање „Плејбоја“
Он [Милутин Мркоњић] ми сада личи на мачку повађених зуба која лежи у свачијем крилу, а подсетио бих га да смо сви ми некад поред тигра Милошевића изгледали као дивљи рисови.
као члан ГО СПС-а, 31. август 2008, „Глас јавности“
Та кривична пријава је очајнички, политикантски потез који нема везе ни са правом ни са памећу. Њихов обавештајни задатак је да кажу да Срби нису били угрожени већ нахушкани. Изузетно сам поносан на оно што сам радио и мислим све најгоре о НУНС-у.
као бивши уредник и директор РТС-а, о пријави коју је против њега поднео НУНС, 10. јул 2009, „Курир“
Одласком Милошевића, у мени се угасила амбиција за бављење политиком. Сада је наступило време друге политике, без принципа, уверења.
као бивши функционер СПС-а, 29. јул 2009, „Вечерње новости“
Управа клуба издала је читуљу зато што је он наш навијач и јер смо осетили потребу. Оптужен је да је напао [директора Партизана Милоша] Вазуру, али је на суду доказано да је чист. Можда има још много осуђиваних навијача, ми то не знамо. Нисмо завод за спровођење санкција, већ постоје органи за то.
као председник ФК Партизан, о убијеном вођи навијача Александру Станковићу, 26. октобар 2016, „Танјуг“
Држава мора бити упетљана у медије, управо због информација и због општег духовног стања, идентитета и правилног информисања нације.
као в.д. главног уредника „Вечерњих новости“ и високи функционер СПС-а током 1990-их, новембар 2017, ТВ „Прва“/„Танјуг“
Од натприродних ствари у животу сам видео само натприродно добре рибе.
социјалиста, о чудима и натприродним појавама, 05. јун 2007, „Курир“
Извори: Истиномер и Стање Ствари
