Пише: Милорад Дурутовић
Почетак трећег миленијума обиљежен је агресивним потискивањем приватности, интимности и сваког облика тајности и дискретности. Тиме су и традиционалне вриједности, које су подразумијевале стид, пристојност и јасну границу између јавног и приватног, изгубиле друштвену релевантност. Видљивост је постала нова мјерна јединица постојања.
У данашњем свијету лице које није изложено, освијетљено, дигитализовано ‒ које није креирало свој виртуелни идентитет ‒ једва да се може сматрати живим. То нас је вратило нигдје друго доли у Платонову пећину, само што је пећина сада освијетљена екранима, као јединим извором свјетлости. А та мала свјетлост монитора или телефонског дисплеја постаје основни услов егзистенције. Али и њен лимит. Јер: без очувања сјећања, без очувања стабилног односа према вриједностима и знањима старог свијета савремени човјек може једино преживјети као заточеник метаверзалног, имерзивног искуства, које потајно тежи још једино Бога задржати у царству невидљивог, не-виралног. Из перспективе технолошке религиозности, невидљиви Бог посебно је опасан, будући да само Он може човјека усидрити или вратити на праву Земљу и испод правог Сунца. Отуда вриједи промишљати и о томе да ли религијски живот уопште може опстати као посљедње уточиште „тајновитих“ и „невидљивих“ могућности спасења.
Наиме, парадокс савременог тренутка јесте и то што је видљивост, како ствари стоје, наметнута као услов чак и духовног живота. Очекивање да рођени у овом вијеку неку цркву поред пута могу препознати као цркву, а не као још једну нотификацију, већ дјелује ирационално. У том свјетлу можда не треба да чуди појава дигиталног монаха Туманка, који је стекао извјесну славу међу вјерницима. Да ли то онда значи да нова технологија није створила само нови облик универзалне писмености, него и нови облик религијске комуникације, који се одвија унутар дигиталне келије?
Уз снижавање напетости, могло би се говорити о пастирски оправданом прилагођавању новим условима живота на земљи. Но, ипак, морамо страховати да алгоритми не постану псалми нове религиозности, а чет-платформе храмови у којима се Логос симулира, умножава, оптимизује, а понекад и политизује. Ова помисао, премда на то наликује, испада из регистра дистопијских фантазија. Реалније изгледа сценарио да заправо стварамо поредак у коме се смисао више не открива кроз тајну ‒ кроз лични напор, жртву и подвиг, него се конзумира као готов производ ‒ као дигитална пилула коју само треба прогутати.
Милорад Дурутовић: „Ловац на вјетар“ – Лирски ноар Славице Илинчић
Православна пастирска психологија вјековима је почивала на невидљивости, на скривености и тајности сусрета: на стрпљивом удубљивању у рану или трауму човјека, а све у келијама заштићеним од погледа, буке и страсти свијета. И сам Христос у Јеванђељу каже: „А ти када се молиш, уђи у клијет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој, који види тајно, узвратиће теби јавно“ (Мт 6,6). Колико се тек исихазам предавао тишини, тиховању, како би се могли чути само откуцаји молитвеног срца. „Тишина је тајна будућег вијека“, говори још Исак Сирин.
Скривеност и тајна биле су, дакле, кључни механизам продуховљења и исцјељења. Па није случајно што је сличан оквир, макар у секуларном облику, преузела и савремена психотерапија.
Данас пак увелико свједочимо да и пастири и терапеути ужурбано напуштају ентелехију класичног свијета. Сусрет се премјешта у простор екрана, исповијед у објаву на друштвеним мрежама, а унутрашња борба у виртуелни садржај. Као да ране, трауме, невоље, недаће и несреће захтијевају јавни перформанс, а не исцјелитељски третман. Није ли то онда само нови круг самообмане ‒ у којем се потврда споља погрешно препознаје као аутентичност.
Извор: РТНК
