Пише: Милорад Дурутовић
Од памтивијека, од првих прича, митова и епова, од „првог блеска свести“, како каже Иво Андрић, људе спаја потреба да њихов живот има смисао који превазилази страх, глад и пуки биолошки опстанак. Могло би се рећи да су све велике људске творевине — породица, култура, умјетност, народ, Црква, језик и књижевност — настале из потребе за таквим, вишим смислом. Без препознавања нечега што је веће од нас самих и што превазилази нашу појединачност, што нас обавезује на заједништво, тешко да бисмо опстали као врста. Бар су ствари тако изгледале у старом свијету, који дигитална ера ужурбано премјешта у регистар романтичних успомена.
Сада, очито, живимо кризу тог вишег смисла. Заједнице још постоје, можда их има више него икада, али је све мање онога што их надраста, што их држи на окупу. Као да је ослабило сâмо осјећање цјелине. Отуда се прибјежиште све чешће тражи у мањим и ужим формацијама, у круговима који пружају осјећај припадности, али ријетко успијевају да надомјесте изгубљени хоризонт заједничког смисла.
Миодраг Павловић у једној дивној пјесми, која носи наслов „Кантакузин“, каже:
Васељена није страшна
Ни огромна
Кад је цела.
У само три стиха пјесник износи нешто што бисмо могли назвати метафизиком заједнице. Страх се, дакле, не рађа из величине свијета, рађа се из његове распаднутости. Космички бескрај није страшан све док у њему препознајемо поредак и смисао. Тек када се цјелина распадне на неповезане фрагменте, свијет почиње да дјелује туђе и непријатељски. Човјек може поднијети величину васељене, али тешко подноси усамљеност властитог фрагмента.
ТВ колумна Милорада Дурутовића: Читање стварности XIV: Посљедња соба љубави
Већ из самог наслова пјесме јасно је да Павловић призива средњовјековно искуство свијета, искуство Апсолута, пред којим човјек није случајни житељ космоса. Човјек је његова жива ћелија и икона. То је вертикално осјећање цјелине у којем човјек није сводљив на хоризонталне равни живота. Свијет се ту не доживљава као расута множина, јер у свијести класичне културе свијет се разумијева као поредак у којем све стоји у односу према свему — као „ланац миродржни“ из Његошеве „Луче микрокозма“. На један готово духовит начин нешто од тог осјећања изразио је и митрополит Амфилохије када је рекао: „Мени је уска и васиона, а они би да ме смјесте у мали ДПС.“ Иза те шале крије се озбиљна мисао: човјек није створен за затворене идеолошке кавезе. Он тражи простор који га надилази — хоризонт вјечности, а не границе друштвено-политичког тренутка.
Чини се да је то осјећање, у различитим облицима, преживјело све до Првог свјетског рата, након којег почиње велико искуство фрагментације и отуђења. У новијем времену тај процес доводи до постепеног расапа готово свих традиционалних облика заједништва — од брака и породице до језика и нације. Насупрот томе, људи се данас окупљају око безброј различитих идентитета, интереса и симбола. У томе нема ничег нужно лошег. Напротив. Али сама та појава свједочи о нечему важном: потреба за припадањем није нестала. Човјек и даље тражи заједницу. Оно што је ослабило јесте способност да се појединачне припадности препознају као дијелови нечег ширег. Истовремено се намеће питање да ли савремени друштвени и економски модели подстичу управо такво уситњавање. Не као плод некакве завјере, већ као посљедицу логике система који лакше управља малим и зависним групама, а што онда сугерише да слабљење традиционалне потребе за снажним и самосвјесним заједницама није само некаква друштвена мода.
Да заиста живимо у времену дубоког потреса вриједности свједочи једна проста чињеница: све што нас спаја истовремено нас и раздваја. Тешко да за то постоји боља илустрација од Црне Горе. Споримо се око свега — вјере, језика, нације, историје, па чак и књижевности. И сам бих могао посвједочити колико раздора постоји унутар књижевног еснафа: десетине, ако не и стотине удружења, а готово да нема кровне организације нити истинског дијалога међу њима. То, најзад, доводи до закључка да проблем нашег времена није у томе што нема заједница. Очито их има на претек. Оно чега недостаје јесте осјећање цјелине која би различите припадности повезала у смислен поредак. Стога, изазов данашњице није стварање нових заједница, већ питање како створити амбијент унутар којег различите заједнице могу да егзистирају као дијелови исте цјелине.
Извор: РТНК
