Пише: Милорад Дурутовић
Ако бисмо слиједили Платонову визију идеалне државе и из Црне Горе протјерали пјеснике, политички сектор био би, без икакве сумње, међу најтеже погођенима. Број пјесника у политичким клупама необично је велик. Понекад се чини као да је стих постао неформални метар јавног дискурса. Та неочекивана симбиоза поезије и политике није, међутим, искључива одлика садашњег тренутка; она се може пратити уназад деценијама. Можда управо зато вриједи о њој промислити, и то без отвореног или детаљнијег улажења у поетике појединачних аутора, већ кроз питање шта се дешава онда када језик поезије постаје прикривени предукус политичке имагинације.
Историја европске књижевности показује да поезија и политика могу ићи руку под руку, али далеко чешће иду различитим правцима и са различитим намјерама. Пјесници су писали о неправдама, сањали о бољим свјетовима, били оно што је Шели назвао „непризнатим законодавцима свијета“. Политичари су, с друге стране, доносили законе, градили и рушили државе, водили и заустављали ратове, спроводили правду, али и неправду. У црногорском контексту чини се да су се ти признати и непризнати законодавци у једном тренутку нашли у истим клупама. Доиста, докон приређивач или економски мудар издавач имао би материјала напретек да сачини антологију пјесника-политичара.
Неке од њих јавност је најприје упознала као пјеснике, па тек потом као политичке трудбенике; код других је тај редослијед био обрнут. Овдје, рекох, нећу демонстрирати аналитичку (иманентну) процјену тог корпуса, мада бих без већих тешкоћа могао говорити о распону који се креће од видног талента до поетске којештарије – од сјаја до очаја, и обратно. Не кријем, дакле, цинизам, и проблем не видим у томе што се политичари баве поезијом per se. Настанак пјесме није условљен некаквим еснафским хабитусом – ако је уопште то потребно наглашавати. Проблем почиње на другом мјесту.
Интригантније од питања књижевне вриједности појединих текстова јесте питање функције коју поезија данас има у политичком пољу. Стиче се утисак да она све чешће функционише као политички алат: као средство креирања јавног идентитета, као симулација унутрашње дубине, као доказ наводне аутентичности, продуховљености, просвијећености. Поезија се ту, изгледа, не пише из унутрашње креативне побуде, већ зато што добро стоји у јавном простору. Она постаје перформанс. Ако је њен циљ гласач, а не читалац, онда то може ући у корпус смртних сагрешења. Ако се на књижевним промоцијама аплаудира политичкој моћи, а не поезији, шта смо онда добили?
Све ово не значи – још једном наглашавам – да такви аутори не могу написати успјелу пјесму. Али перформативност остаје као шум који ремети рад ума и срца, односно отвара провалију између пјесме и онога што би требало да буде њен основни разлог постојања. Ту језик почиње да функционише као инструмент који звучи, али не значи: као стих, слика, метафора, идеја.
Склоност ка пјесничком стварању код више генерација црногорских политичара можда би се могла објашњавати пјесничко-владарским легатом Петра Другог Петровића његоша. Могуће је да у томе има нечег племенитог; могуће је и да управо на његошу лежи одговорност за посебан статус поезије у овом културном простору. Али управо ту настаје кључни неспоразум. његош није био модел, већ изузетак. Није био тренутан, већ свевремен. његова поезија није служила изградњи јавног имиџа, већ је представљала ризик мишљења, терет и судбину. његов генијални преплет политике и пјесме могао је доћи, дакле, као исход позива који је морао носити, иако га сам није могао бирати.
Данас се, напротив, поезија у јавном простору често појављује не зато што постоји снажна пјесничка резонанца, већ зато што је пишу они који су већ монополисали видљивост. Политичари, као и инфлуенсери и јутјубери, постају главни носиоци културне и друштвене пажње. То није тек питање укуса, него симптом дубље кризе: дестабилизације система вриједности, губитка аксиологије. Када видљивост постане главни критеријум значаја, поезија неизбјежно губи своју унутрашњу мјеру. Осим ако и нас и њих, као у пјесми великог пјесника Ивана В. Лалића, љубав не оправда и „изравна меру“.
Како је подсјетила Вислава Шимборска у пјесми Дјеца епохе, поезија није невина. Она не мора бити аполитична. Али мора остати поезија. У тренутку када постане тек још један облик јавне самопромоције, политички селфи, она престаје да буде простор аутентичног исказивања и племените намјере, ма колико узвишеним језиком говорила. О овоме је тешко писати без узнемирености. Не због појединачних имена или тренутних политичких конфигурација, већ због судбине језика којим мислим(о); Данило Киш би рекао и језика „на којем сањам[о]“. За оне који с поезијом живе од раног читања и који су кроз херменеутички напор учили да ријеч није украс, него одговорност, тешко је мирно гледати како она постаје још један дио јавног перформанса. Не тражи се од поезије да буде чиста, није довољно ни да буде само лијепа, али се од ње мора тражити да буде нужна. Све друго остаје симулација аутентичности.
Часни (и малобројни) изузеци нека опросте овом узнемиравању. Ако је за утјеху политичарима, ствари богзна боље не стоје ни у другим јавним дисциплинама.
Извор: РТНК
