Пише: Милорад Дурутовић
Волим постмодерну и једва сам чекао да почне. И почела је неку ноћ у Никшићком позоришту.
Није за похвалу што сам тек у четрдесетој години први пут отишао у Никшићко позориште да погледам представу. Разлоге свом дугом опирању да посјећујем овај театар, као сви слободни Атињани под Требјесом, једном сам јавно већ образлагао. Но, заломило се, на наговор пријатеља, да ипак пођем; да стицајем околности погледам Косовски циклус Николе Завишића.
Пред улазак у салу, пријатељ ‒ мој лични Виргилије ‒ упозорио ме је да се од Завишића свашта може очекивати. И доиста, свашта се и догодило.
Након музичке увертире и извођења пјесме Косово поље Васка Попе, јавио се први осјећај нелагоде. Помислих: ако ово буде још једно подилажење западној поп култури ‒ одох већ на почетку. Издржао сам, али одмах затим друга мисао: ако се јуначки епос сведе на популистичку игру плитких жанрова, да би се „приближио младима“ ‒ то је нешто још горе. Могуће је да сам, захваљујући прелиминарном упозорењу, у представу ушао с предрасудама. Али упркос томе ‒ или баш због тога ‒ представа ме неколико пута оставила без даха.
Снага наше народне поезије и раније је умјела да подигне савремене ауторе. Али није ствар само у извору, већ и у ономе ко зна да са извора пије. Завишић то очигледно зна. У овој представи видио сам готово све што у умјетности волим: класику и постмодерну, интертекстуалност, колаж, гротеску, пастиш, пародију, игру жанрова. И не само сценске сјенке, већ и оне јунговске.
У једном тренутку представа се уздиже до свечаног набоја националних и хришћанских мотива. Тај замах се ломи управо са појавом Цара Лазара и Царице Милице, који се не указују као иконе, већ као људи у односу који је препознатљиво свакодневан ‒ готово као брачни дијалог, приземан и близак, на ивици тривијалног. Ипак, тај помак не дјелује као пародија ради пародије ‒ напротив, управо у том спуштању открива се колико се људско осјећање може растегнути: од најједноставнијег до узвишеног.
Видљив је био арсенал мајстора ‒ али и нешто више од тога. Видио сам напор. Исцрпљивање и у ријечи и покрету. Једва примјетан бол на лицима глумаца, неопходан да се пређе граница занатског.
Осјетио сам и публику ‒ како се насмије тачно тамо гдје треба, али тако да се смијех заустави с оне стране усана. Јер, представа привлачи једну храбру тезу: може ли се издржати узвишено осјећање и онда када се национални пиједестал спусти врло ниско, близу нашег времена.
Посебну тежину носи избор Марка Краљевића као лајтмотива. Само велике фигуре епоса могу издржати растезање између светог и профаног. Управо у том распону открива се пуна палета најразноврснијих људских емоција. А тако и изгледа да је ова представа рађена из перспективе једног специфичног осјећања, а не из програмске потребе да се у позоришном животу одржава „наша класика једина и права“, како би рекао Васко Попа.
Нијесам се, дакле, покајао што сам коначно отишао у Никшићко позориште, ако то уопште још треба рећи.
Утисак је био довољно снажан да на крају лично захвалим што је омогућено да се оваква представа погледа. И ако је питање ове представе било може ли узвишено преживјети кад се спусти међу нас ‒ чини ми се да одговор није дат, већ изнуђен: може, али само по цијену нелагоде коју не можемо избјећи, па ни објаснити.
Извор: РТНК
