Пише: Милорад Дурутовић
„Ови људи приближавају се к мени устима својим, и уснама поштују ме; а срце њихово далеко стоји од мене.“ (Мт 15,8)
У наше метаверзалне дане, кад црно небројано празни у бројано бијело, како би то, отприлике, рекао пјесник Момчило Настасијевић, све, баш све – па и наш духовни лик – лако склизне у друштвени перформанс.
Наиме, све чешће уочавамо једну појаву која на први поглед изгледа побожно – стварно личи – али у себи носи нешто дубоко супротно Христовом духу.
То је гест „побожног нарцизма“ – кад човјек себе представља као ревносног хришћанина, док у пракси, у животу и односима с ближњима, живи у супротности са оним што проповиједа. Пости. („Откад себи, кад ти нијеси ни знао шта је пост“, вели један ревносни фарисеј.) Иде у цркву. Редовно. Увијек најближи олтару. На друштвеним мрежама дијели мисли светих отаца, молитве, „златоусто“ прича о љубави, духовном расту. Ма, профил као дигитална икона врлине. Рекао би човјек: „Прави олтар!“
Међутим, у стварности живи разједињен и са собом и са Богом. Једно ради, друго мисли, треће говори. И тако трокрак шета чудније него јастог. Како је, дакле, могуће да неко истовремено проповиједа свете ријечи, а чини дјела која их поричу?
Је ли то кретање по ножицама самообмане – од фарисејства до „духовне пројекције“. Клиничарима знана „когнитивна дисонанца“ – зар само то! Одговор, несумњиво, налазимо у Јеванђељу. Христос није најоштрије ријечи упутио развратнима, кривцима или губавцима – већ управо онима који су споља личили на побожне, а унутра били „гробови окречени“.
„Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као гробови окречени, који се споља чине лијепи, а изнутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте.“ (Мт 23,27)
Ето, и то бива, да човјек користи религију не да би се промијенио, него да би се сакрио од себе, изградио једну или неколике побожне маске, којима ће свијету обзнанити своју великомученику сторију. Аман, хагиографију! Тако бива када крхки его обуче мантију побожности. Тужно.
И још тужније, нема се рашта осуђивати ово савремено фарисејство, ако пак уважимо став психологије да је посриједи изградња нарцисоидног механизма одбране, и то одбране од неспособности да се прихвати сопствена грешност или несавршеност. У сврху „одбране и (само)заштите“ – самопромоције – савремени фарисеј даје фантазији на вољу и гради, ваја, клеше слику „савршеног себе“ – затим „савршеног себе“ убјеђује у истину, и ту не стаје већ и другог обавезује да се поклони том творитељном хокус-покусу.
Тако почиње Велика игра или когнитивни прасак: прште све сами светоотачки и јеванђељски цитати, томе се додају тетоваже манастира, крстова и путира, а онда све документовано заврши на зидовима друштвених мрежа. Бог и цитати замењују мјесто. Фреске се селе из храма, како би у пуном сјају украсиле лепезе и трапезе јуначких мишица. Па ти вјеруј!
