Пише: Милорад Дурутовић
Већ сам назив књиге (По)етике(те) једног времена функционише као вишеструка игра ријечи, сиганилизујући да је и литерарност битан квалитет Ранка Павићевића. Школа руског формализма у првим деценијама прошлог вијека наговијестила је „смрт аутора“, да би европски структурализам такав радикални заокрет рецептивне и херменеутичке перспективе дове до врхунца. Разумије се, све то у једном више метафоричком него дословном смислу ријечи. Међутим, упадом у еру дигиталне цивилизације, интермедијалности и метаверзалности, чинило се да од аутора, схваћеног као институт ауторитета и аутентичности, неће остати ни праха. У екстремном смислу ријечи, текст је постао аутор, а аутор је могао бити и бот, аватар; дакле, и сâм производ имагинације. На нивоу фикције све то може имати специфичну драж, али у реалном животу ствари стоје битно другачије. У стварном животу и за потребе стварнога живота потребно је показати личну, данас бисмо рекли, и грађанску храброст; потребно је иступити својим именом и јамчити својом главом и образом да аутор, писац, новинар, колумниста може стати иза сваке написане ријечи. Из тог разлога који је етички par excellence, сасвим неочекивано у овој, како рекох, новој цивилазацијској ери васкрснула је фигура аутора. И нигдје се то боље није видјело него у жанру колумнистике. То је жанр у којем ствара и којем припада књига коју вечерас промовишемо. Колумна је не само у складу са својом етимологијом, већ и суштински постала „стуб“ новинарства и, уопште, јавног и интелектуалног дискурса; гаранција да још има људи који својим именом и презименом размишљају, криткују, вреднују, осуђују, иронизирају, исмијавају, проблематизују најразноврсније аспекте јавног, друштвеног, политичког, моралног живота.
Хоћу да кажем, све што је писао Ранко Павићевић у педесетак колумни које сабира ова књига, писали су и многи други, али он је све то писао у вријеме када су ћутали многи други, или су пак своје критичке резоне износили добро сакривени иза паравана, лажних имена, аватара, „ботова“ и слично. И није то чинио у служби неке пропагандне или идеолошке машинерије, него, без изузетка, узимајући ракурс обичног народа, човјека, или грађанина. Ово наглашавам, јер много чега што се данас продаје као колумнистика, ипак то није.
Дурутовић одржао предавање о Његошевом спјеву Луча микрокозма
Обиље тема, друштвених и политичких аномалија, од политичке мимикрије, преко политичке и привредне корупције, све до лицемјерја свјетске политике, које Павићевић обрађује, могле би се препознати као једна, синхронизована и вишедеценијска критика политичке класе, или „политичке елите“ како се данас чешће и сасвим наопако каже. Павићевић иступа, јавно, храбро, писмено, естетски коректно, читалачки разумиљиво, бритко и једноставно, како би недвосмислено разлучио несразмјеру између „политичке истине“ и „животне истине“; како би показао да постоји провалија између политички, режимски, креираних слика лажног прогреса и живота и услова живота, социјалних, идентиетских, онтолошких, економски, обичних људи, а којима су етика и поетика, ако хоћете, поштен и богоугодан живот још остали на врху аксиолошке скале смисла живљења. Зато је и аутор предговора Павићевићеве књиге поентирао на сасвим примјерен начин говорећи да је ова књига свједочанство „из пера часног грађанина Будве“.
Ја знам да би се данас за сваког часног човјека могло рећи да је наиван, или по оној старој изреци рећи да су поштен и луд браћа. Па ипак, такве могуће констатације само потврђују да је Павићевић био у праву када је пред сами расап СФРЈ уочио да ће нам главе доћи, да ће нам систем вриједности, да ће нам привреду, здравство и школство, пождерати нови „милијардери“ и нови „ћутолози“. Тако и наслов Павићевићевог хрнографа којим се отвара књига гласи „Поред нас шетају милијардери“, а одмах за њом слиједи наслов „Ћутолози и етикете“; прва је колумна датована на 1984. годину, а друга на 1985. На самом почетку своје књиге Павићевић каже: „Ћутање је најгора варијанта односа младих и човјека уопште према друштву“. Могле би ове ријечи стајати и као мото који сажима основну идеју ове књиге. Да не буде забуне, „ћутање“ може бити и привилегија мудрих, али до истинске привилегије пут је дуг. Могла би се у контексту ове приче споменути једна мудрост са Далеког истока, из древних времена, која гласи: „Ћути. Ћути. Посљедњу истину не смијеш ни да наслутиш. Али, да би ћутао мораш прије тога много рећи“. Према томе, Ранко Павићевић данас има право чак и да „ћути“, јер је причао у врменима када су се многи скривали у својим тишинама.
Драги пријатељи, имало је простора да улазим у анализу појединачних текстова из ове књиге, да остајем на аспектима „литерарности“ ових колумни, у склади са оним што јесте и мој примарни професионални позив, но желио сам вечера исказати само толико, једно јавно и лично признање господину Ранку Павићевићу.
Извор: Борба
