Пише: Милорад Дурутовић
Ништа није тако предвидиво као понашање, као злољубље девијантне, у психолошком смислу ријечи, односно, демонизоване личности, у хришћанском смислу ријечи. Истовремено, ништа није тако тешко колико предвидјети и спријечити злочин.
Свједочимо да и у наше дане брутални злочини походе земље и градове, и то пречесто бива уочи или на дан великих празника. Имали смо недавно божићни масакр у Њемачкој, новогодишњи у САД, те и код нас, на Цетињу. У прошлости се сличних примјера може наћи напретек.
Савремени психолози који су специјализовани за граничне поремећаје личности, поготово за нарцистички поремећај личности веома прецизно успијевају да опишу образац или социјалну шему нарцисоидног или неког другог поремећаја из тзв. мрачне тетраде (макијавелизам, нарцизам, садизам, психопатија). О томе су много раније знања имали и мудраци класичног свијета, као и Свети оци и православна пастирска психологија, која ће у нарцизму и сл. девијацијама препознати стари гријех, оца свих грехова, први смртни гријех, а то је гордост. Питање социјалне предвидивости решава се у оба случаја, заправо, на сличан начин. Носилац девијације или гордости „не влада собом“. Он живи у континуираном стању обмане и самообмане, он је носилац посједнутог ума (али то не значи да није носилац одговорности, да је то Каин који не зна да му је Авељ брат рођени). Психолози објашњавају да то долази стога шта је личност закржљала на неком нивоу психичког или емоционалног развоја личности. Отуда се објашњава и поновљивост, цикличност, а онда то значи и предвидивост у понашању или манифестацији социјалне девијације.
Пастири цркве налазе да је личност, без обзира на психички или емоционални развитак, чињеница Божије љубави, те да се, самим тим, девијације не може третирати као неизоставна манифестација зла. Према томе, свака девијације или ментална болест није гаранција, није потенцијална опасност за друштвену заједницу. Додуше, потребно је рећи да постоје духови који су тежили да у психологију уносе религиозност. Такви су, рецимо, Виктор Франкл, Јован Корнаракис или код нас Владета Јеротић. Они, чини се, подједнако уважавају чињеница оба пола, психологије и религије. Прихватају, наиме, да је човјеку иманентан развој и психичке и духовне личности, индивидуација и/или обожење.
Но, остаје питање: Када и да ли се може са сигурношћу очекивати, предвидјети злочин? На једном нивоу, то питање заправо није релевантно, јер његово рјешење не може бити схваћено као превентивни лијек. То се не може третирати правним законодавством. Не може се осудити злочинац прије извршеног злочина, нити на основу девијантних предиспозиција, на основу сумње, индиције. Да ли би то било питање релевантно из перспективе институција и установа надлежних за препознавање и/или хоспитализовање ментално обољелих личности? Могуће.
Међутим, свеједно у ком смјеру да размишљамо додирујемо проблеме који се могу регулисати одзивом укупне заједнице. Према томе, „заједница“, или данас фреквентнија ријеч „друштво“ јесте први носилац одговорности. Понекада се друштво, бар на нивоу етичког расуђивања може препознати као несвјесни саучесник у злочину. Са развојем друштвених мрежа и других интернет медија данас можемо лакше уочити неописиву количину злурадости, мржње, пакости, сваковрсних друштвених аномалија, примјера линчовања (cancel култура) – тј. преузимања правде у своје руке, што је само још један од облика антицивилизацијског понашања, те уништавања било каквог облика институционалног, а то значи компетентног дјеловања. Таква атмосфера, дакле, погодује бруталним злочинима. Она одбацује хришћански и демократски концепт правдољубља, како би на његово мјесто инаугурисала осветољубље. (Пјесник и есејистичар Миодраг Павловић рекао би да је „освета немогућа [као] институција, јер нико не може да се освети, већ само да настави ланац злочина“.) Само пар мјесеци уназад могли смо пратити још једну варијацију зла будући да смо могли читати што анонимно, што јавно хероизирање убице Балијагића.
За наше поднебље то је типичан примјер заједнице људи, чији је прва мотивација и посљедња истина политички или идеолошки детерминисана. Доминација таквих гласова толико је силовита да по правилу гуши сваки облик просвијећеног оглашавања. На нашу несрећу, апсолутно је предвидиво да ће се чак и ова наша цетињска трагедија све више злоупотребљавати у корист политичког профита.
„Друштво“, како хоће демократија, односно, „заједница“, како хоће хришћанство, јесте мјерна јединица одрживог живота на овој планети. Свако је одговоран за сваког, за „брата својега“. Уколико се таква клима подрива, а очигледно подрива јер наше вријеме свједочи расапом бар двије кључне претпоставке заједничарења – породице и школе, то само погодује једном разорном процесу. Исказано ријечима презвитера Владимира Вукашиновића, ријечима које изражавају читаво хришћанско предање, можемо појаснити овако: „Суштина сваке болести, једро сваког греха, јесте излазак из заједнице и губљење везе са заједницом. То је суштина греха и болести управо зато што је сав свет створен за заједницу јер се само из ње може напајати животом“. Отуда се у православном богословљу често каже да нема спасења изван Цркве. Но, опет, потребно је знати да то не претпоставља само заједницу човјека и Бога, већ и човјека и човјека.
Напад уочи или на дан празника није ништа друго него напад на ту крунску човјеко-божанску идеју заједништва.
