Прослављени бард, Радован Бећировић, који им је, као традиционални пјесник био утолико више на удару што је жестоко осудио комунистичке злочине почињене у Црној Гори 1941, прорицао им је оно што им се заиста десило: «Ви ћете надживјети вашу поезију, ви ћете јој бити на сахрани »
Угледавши свјетлост сунца и одраставши у патријархалном свијету у величанственој морачкој природи, наравно да сам, уз пој Мораче, уз хујање вода и вјетрова, уз хуку олуја, уз шум гора, за цио живот понио и у себи заувијек носио јеку гусала и сазвучја народне поезије, научивши напамет, још прије поласка у школу, неке пјесме, највише од мајке ми Милене која није знала писати ни читати, али је знала мноштво пјесама и прича напамет.
Исконско надахнуће – трајно васкрснуће
Стога ме, сасвим природно, при неким изузетнијим стањима, у животу обузимало исконско надахнуће да се искажем нашим вјечитим наречјем, десетерцем, не устручавајући се да то учиним, за разлику од многих наших професионалних пјесника који су га се стидјели и настојали да, по сваку цијену, буду модерни, порађајући врло често недоношчад и мртворођенчад.
Прослављени бард, Радован Бећировић, који им је, као традиционални пјесник био утолико више на удару што је жестоко осудио комунистичке злочине почињене у Црној Гори 1941, прорицао им је оно што им се заиста десило: «Ви ћете надживјети вашу поезију, ви ћете јој бити на сахрани ».
Иако је већина мојих познаника сматрало да ми је Радован, због велике разлике од четрдесет година међу нама, био стриц, у ствари био ми је брат по трећем пасу: његов дјед Недјељко и мој дјед Милија били су рођена браћа, синови Рада Бећирова, само што је Недјељко био далеко старији од Милије па отуда разлика и у доби њихових потомака. Радев отац Јездимир, звани Бећир, погубљен је из засједе од никшићских Турака код Драгилова Вира на дну планине Лукавице, а освећен од Рада и морачких ускока у планини Ивици у дурмиторском крају куда је убица, бег Фазли Љуца, пролазио с пратњом гонећи потрговани мал из Сјенице.
Потучерњаци – ђаволови ортаци
Јездимир је добио име по имену дједа му кнеза Јездимира, једног од дванаест требјешких првака које је требињски бег Ресулбеговић погубио на вјеру негде средином XVIII вијека, побацавши им тијела Требишњицу. Међутим да не би испало да се, настављањем тога имена кроз нова покољења, увијек бијесни херцеговачки потурчењаци опомињу на њихов злочин и изазивају, дали су Јездимиру надимак Бећир који му је и остао, па су му се потомци по њему стали презивати утолико прије што је он својом погибијом – Турци му одсјекли главу и истакли на бедем никшићски – и Радевом осветом, ушао у морачку епопеју.
Разурени једном 1711, кад су се на позив цара Петра Великог у оквиру руско-турског рата дигли на устанак, Требјешани су се вратили са Чева, гдје су се били склонили, тридесет година касније на своја запустјела огњишта која су обновили, да би опет морали да их занавијек напусте, након друге разуре постојбине им Требјесе 1789. До ове је дошло због поновног устанка Требјешана на Турке на позив царице Катарине II која је повела побједоносни рат Русије против Турске, али који је морао бити заустављен под притиском Енглеске, Пруске и Шведске. Тада су Требјешани, коначно закрвљени са Турцима, убјегли у Горњу Морачу, праву природну тврђаву, одакле су са другим Србима ускоцима из Херцеговине и Босне, водили прави рат против босанско-херцеговачких потурчењака, изазвавши две велике њихове најезде на Морачу, 1795 и 1820, које су се завршиле грдним турским погибијама. Након њих настала је и остала чувена ријеч :
Заклели се Турци на погачу
да не војште више на Морачу
Из Мораче се знатан дио требјешког братства одселио, 1804, у Русију гдје им цар Александар дао племство, други дио нешто касније у Србију, а трећи у оближње племе Дробњак. Само су преци аутора ових редова, дакле и Радованови, остали у Морачи, с тим што се Радованов отац Новица, купивши имање у сусједном крају званом Горња Бијела у подножју планина Крнова и Војника, тамо преселио. У Бијелој је Радован, рођен у Љевиштима 1897, одрастао и провео велики дио живота, сељачке радове обављајући и стихове стварајући, да би се 60-тих година углавном настанио под брдом Чађалицом у Никшићу.
Причање за памћење
Како се, прво због мојих студија у Београду, затим због мога странствовања, нисмо били дуги низ година видјели, нашли смо се тек 1975, приликом смрти оца ми Стевана, ратника са Скадра, Брегалнице и Мојковца, и од тада до Радованове смрти 1986, остали у најтешњој вези настојећи да у нашим сусретима надокнадимо оно што смо, пуно више мојом но његовом кривицом, током многих година пропустили. Био је прави извор мудрости, жива меморија поднебља, сасуд Српства, и сваки разговор са њиме представљао је прави духовни празник.
Међу најпознатијим поемама су му Погибија Блажа Бошковића (уз саучесништво краља Николе уочи битке на Скадру 1912), Мојковачка битка (1915),
Краљ Александар у Црној Гори (приликом повратка Његошева праха у обновљену Капелу на Ловћену 1925), Погибија краља Александра (у Марсеју 1934) , Ђаво у Црној Гори (под видом бољшевичког зликовца Моша Пијаде 1941), Јаме (комунистичка стратишта 1941-42), Женидба бега Љубовића, Смрт Смаил-аге Ченгића (1840), Кривошијска буна (1869), Омер-пашина година (1851), Косовска битка (1389), Горски престо, Морачки хајдуци, Свети Василије Острошки, Академија гусала и низ других које се налазе у антологији Стабљике Српства, правом требнику гуслара.
Пошто Радован није био задуго долазио у Морачу, позвах га из Париза, у јесен 1978, да то учини, обративши му се сасвим природно у стиховима, по његовски, овом посланицом.
Нек да Господ велики и благи
Да идемо у завичај драги,
У врлетна и ломна Љевишта
До Мораче бистре изворишта,
Ђе се наши доселише стари
Не хтјев’ бити туђи измећари,
Но сопствени своји господари.
Због турскога ножа и покоља,
Оставише Оногошта поља
И дођоше у морачке кланце
Да избјегну тешког ропства ланце.
Ево има дв’је стотин’ година
Како нам је горштачка судбина,
Јер када нам братство Требјешана
Расели се пут разнијех страна,
Само наши остадоше преци
На обале Мораче ријеци.
Би Станиша, па Бећир, па Раде,
Који Књажев стотинаш постаде,
Па ђедови наши и очеви,
Њини мучни прохујаше дневи,
Сви прођоше и поумираху.
Да се њином поклонимо праху
Што почива у миру горскоме
На хајдучком гробљу љевишкоме
Ђе нараштај један други плаче
Уз исконски пој воде Мораче.
Прошле зиме три године мину
Откада нам Стеван ту почину,
Од старости одморивши кости.
Ту је пуно браће нам сељака,
Нека им је црна земља лака ;
Година је била овог љета
Како им се придружи Цвијета,
Сестра наша, чобаница Маша.
У гнијезду нашијех предака
Милена нас очекује мајка,
Снагом слаба, али духом јака.
Ка’ вјетрови јелу из планине,
Многе су је скршиле године
Те не може никуд са огњишта.
Она, што је некад из Љевишта,
Нит пив’ воде нит окусив’ ишта,
Ишла боса, сама «про планине »,
Не плашећ’ се звјери ни дивљине,
На вечерње у Острог стизала
И к ћивоту светом припадала!
Ту у цркви, посље тешких јада,
Кад изгуби сина Вељка млада,
Глас је чула, имала виђење
Да ће моје наступит’ рођење.
Сузама је земљу оросила
Док м’ у Бога грешна испросила,
Па ме онда у Острог носила
Да ме крсти пред светим ћивотом.
А кад мало ојачах животом,
Водила ме кроз врлети љуте
На прве ми ходочасне путе,
Небескоме сунцу се молећи
И малога мене соколећи.
Још ме из тих далекијех дана
Прати мирис биља и тамјана.
Често ми је кроз дјетињство моје,
Казивала даворије твоје –
Моја прва школа и наука
Са збиркама Караџића Вука.
Поносна је што нам се завиди
Вољела би много да те види
Још једанпут за вашег вијека,
Јер старости не има лијека.
Морачке се шуме веће жуте,
Милена нам благосиља путе.
Париз, крајем септембра 1978
Напомена
Како је Морача планинама одвојена од Бјелопавлића у чијим се висинама уздиже манастир Острог, то је, из побожности, у Морачи употребљаван израз ићи »про планине » или « ићи са стр’ом (са страхом) про планине », који је значио је ићи на поклоњење у Острог.
Комнен Бећировић