Пише: Милорад Дурутовић
У аутобиографским чланцима, данас познатим под називом „Моји изуми“, Никола Тесла оставио је кратко, али значењем бременито, свједочанство о томе како се ослободио коцкарске страсти.
„Једног поподнева, сећам се, када сам изгубио сав свој новац и жудео за игром, пришла ми је мајка са свежњем новчаница и рекла: ՚Иди и уживај. Што пре изгубиш све што имамо, биће боље. Знам да ћеш то превазићи.՚ Била је у праву…“ – потврдиће Тесла.
Протиница Георгина, од милоште упамћена под надимком Ђука, иако лишена формалног образовања, али знајући наизуст „Горски вијенац“ и толике народне пјесме, знала је не само како се побјеђује жудња, него да се наспрам очувања чистоте разума и душе, као важнији задатак не може ставити никакав материјални иметак. Можда није знала како се игра покер, али јесте знала да је сам живот, губитак психо-физичког здравља, крајњи улог, посљедња етапа коцкарске страсти. Стога, позива да њен син „што пре“, у најкраћем могућем року, изгуби „све“, али не све што је син стекао, већ „све што имамо“, дакле, она даје на вољу и располагање сину коцкару све што су родитељи зарадили, уштедјели.
Мати Теслина препознајући опасност порока који је овладао њеним сином, у извјесном смислу и сама ставља улог на једну коцкарску, граничну, ситуацију. Али, за разлику од сина, она није мотивисана жудњом за добитком, жудњом за материјалним, јер она, најзад, и даје сав новац сину.
Схватајући озбиљност ситуације, мајка игра на „све или ништа“, али са свијешћу да је боље изгубити „све“, тј. новац; као и са свијешћу да остати на „ништа“ опет доноси бољитак, јер крајњи циљ њеног улога, њене „игре“ јесте очување система вриједности, очишћење разума од уплива жудње која је обузела младог Теслу. Дабоме, свјесна је ризика своје одлуке. Зато и упућује ултимативни захтјев да се „што прије“ изгуби „све“. „Брзина“ (журба) се у архетипском читању чешће везује за демонолошки простор, она је уско скопчана с падом у очајање (Види: Е. Ф. Единџер, „Анатомија психе. Алхемијски симболизам у психотерапији“), но у овом случају она је савезник, јер је коцкарска страст уско скопчана с уживањем које, као психо-физиолошка реакција (на примјер, адреналинска или допмаинска зависност), тежи успоравању, анестезирању и гушењу психичких и духовних потенција. Но, ни то није њен кључни адут, већ бескрајно повјерење у сина. Поновимо: „Знам да ћеш то превазићи“. Како се то може знати? Ако је тако, ако се исход искушења зна, зашто се уопште извод тај опит повјерења и љубави? То је већ домен мистерије, јер се демон самообмане и не може превладати разумом. То већ тражи очишћење срца, катарзу, као у трагедијама старих Грка.
За данашње стандарде живота, Ђукина, несумњиво, јеванђељска педагогија вјероватно може бити процијењена као парадоксална, нелогична, чак апсурдна. Па ипак, тог се педагошког опита Тесла и касније придржавао у свом успјешном обрачуну са другим искушењима и пороцима, дуваном, кафом и алкохолом, те успостављању готово аскететске радне дисциплине.
„Током дугог периода сам пушио претерано, толико да сам запретио своме здрављу. Тада се моја воља уздигла и нисам само престао, већ сам и уништио сваку наклоност ка пушењу. Давно сам патио од проблема са срцем, док нисам открио да је разлог томе невина шољица кафе коју бих попио сваког јутра. Престао сам истог тренутка, мада морам признати да није било лако. На овај начин сам испитао и зауздао и друге навике и страсти и нисам само сачувао свој живот него сам извукао и невероватну количину задвољства из онога што би већина људи сматрала ускраћењем и жртвом.
Након завршетка студија на Политехничком институту и универзитету, доживео сам потпуни слом живаца, и док је болест трајала, опазио сам много феномена, чудних и невероватних…“
Дурутовић одржао предавање о Његошевом спјеву Луча микрокозма
Тесла се и у разговору за часопис Physical Cullture (1935) осврнуо на своју борбу с пороцима. Заиста, може дјеловати готово бизарно његово свједочанство о томе како се ослободио зависности од кафе:
„Био сам велики љубитељ кафе. Требало ми је једанаест година да савладам жудњу за тим опасним напитком. Излечење ме је коштало доста пара. Знате зашто? Свих једанаест година кували су ми најфинију кафу и стављали ми на писаћи сто. Никада нисам попио ни гутљај. Присуство те кафе изазивало је моје механизме самосавлађивања. Да је није било, излудео бих од жеље за њом…“
Чини се да је славни научник и визионар и овдје само примјенио педагошку поуку своје мајке; овог пута његујући дух стрпљења и смирења.
