Пише: Милорад Дурутовић
Имао сам задовољство да будем дио жирија на литерарном конкурсу „Мама је глагол од глагола радити“ за основне школе, односно, „По мајци се познају јунаци“ за средње школе, који је расписала ЈУ Захумље из Никшића.
Прочитао сам неколико стотина радова. Утисци су бројни. Стално ме пратио стих Тина Ујевића, који каже да „срце мајке срце је Богомајке”. Састави нам управо то саопштавају, то божанско присуство мајке у нашим животима, мајке свемогуће, мајке незамјењиве, мајке што је кадра стићи и на страшном мјесту постојати.
Међутим, читање тих састава дубоко ме узнемирило, често подсјећало на ону Толстојеву мисао да је свака несрећна породица несрећна на свој начин. Али опет бих се томе опирао, тврдећи да не може бити несрећна породица у којој радошћу и љубављу куца срце мајке, без обзира на недаће које живот прате. Многи радови то доказују – доказују јер их нијесам могао читати само као исказе литерарности, фикције, стваралачког захвата који претендује на умјетност. Сјетио сам се дана када сам давао теме за писмени задатак ученицима, па их морао подстицати да маштају, да измишљају, ако задата тема не додирује неку раван њиховог искуства. Дјеца, наиме, у сусрету са писањем састава прво траже истину, оно што је стварно, што је проживљено, што одговара реалним околностима. Тако су, чини ми се, писани и ови састави. Дјеци је стало да свједоче истину. Многи од њих као да су слиједили онај Аристотелов вапај да пише јер је натјеран од истине. Но, та истина – истина, морам да кажем, забрињавајуће великог броја састава је дубоко болна, узнемирујућа. Нећу да кажем да састави саопштавају било шта о животу што нама одраслима није познато, али откривају нешто што одрастањем заборављамо, а то је да дијете свијет упознаје најприје срцем. Ако не умије да интелектуализује, то никако не значи да не разумије. „Срчано“ знање је најдубље знање. Стога је прво питање наших живота шта то стављамо пред срца дјетиња. Ако то није љубав…
Извор: Фејсбук
